Pozdrav svima drage žene! Ne znam ni što tražim od vas...potporu, savjet, da me pogurnete da krenem...Ovako, imam 27 godina, sretno udana i majka malog djeteta. Problem su financije, naravno. Meni je porodiljni istekao, posao me ne čeka, muž radi, plaća kasni 2 tjedna, a kad i dođe pitanje je kakva će bit, ušteđevine nemamo, iz minusa je nemoguće izać. Rješenje je jednostavno - spakirat kofere i otić van. Najbolje od svega što je u inozemstvu već gotovo cijela muževa obitelj (mama, sestre, nećaci) i samo nas čekaju. Odskočnu dasku imamo, samo treba krenut. Da se samo muža pita, on bi odavno spakirao kofere. A ja...mene svaki put zašarafi u trbuhu na samu pomisao da moram ić, da moram ostavit svoje roditelje, prijatelje, svoj grad., oči pune suza. I nisam sigurna dal ja to mogu. Mogla bih relativno često dolazit kući, nije toliko daleko, 5-6 sati vožnje. Pod ogromnim sam stresom i samo plačem. Jezik ne znam i to mi je ogroman problem, tamo bi mi porodiljni trajao jos 2 godine primala bi naknadu i ne bi morala raditi, u početku.Muči me i npr.da ne bi mogla sama ni kod doktora otić ili slično. A najveći mi je problem kako uopće reći roditeljima da odlazimo...slomit ću im srce u komadiće kad to čuju, pogotovo zbog unuka kojeg toliko vole i obožavaju da je to čudo. U biti moji ni ne znaju kakva je situacija kod nas. Ne znam kako bih im rekla pošto ni ja sama ne znam dal želim ići. I svi cete rec da sam luda, al eto... Jako sam vezana za mamu i imam osjećaj da bi je ostavila samu, tata nije dobar s njezinom obitelji, njena mama je jakooo stara, brat radi vani al on je na samo sat i po udaljenosti tako da dolazi jako često. Unuk im je jedino pravo veselje. Što da radim? Boli me trbuh od stresa svaki dan. Ovo je moj dom, moj grad, moja obitelj, moje sve...i tužna sam jer znam da ovdje nikad neću imati normalan život, imam priliku ići vani, živjeti pristojnim životom....koliko njih nemaju niti tu priliku. Al bojim se da ja to ne mogu i da ću čim dođem tamo htjet doma. Svjesna sam i da će mom djetetu bit bolje vani. Znam luda sam skroz...kako što bezbolnije to priopčit roditeljima? Kako da skupim hrabrost i odem?