Rodila sam početkom svoje zadnje godine fakulteta te sam ju sad nastavila jer mi je dijete krenulo u jaslice. Prije poroda sam sam studila, radila i bavila se sportom, družila se s prijateljicama i imala sretan i ispunjen život. Sad, uz dijete, fakultetske obaveze i kućanske poslove, ništa više od toga nemam jer ne mogu "ugurati" posao u dan i sad sam apsolutno bez svoje kune, živimo od muževe plaće i tog što mi moji pošalju kad i koliko mogu. Najgore od svega, što je moj suprug očito tek sad pokazao pravo lice: jako je sebičan. Ne tražim ga da mi pomaže po kući, a niti da bar ponekad bude sam s djetetom nego ga svud vodim sa sobom ili obavim dok je u jaslicama, a on se ni za što od toga niti ne nudi. Konstantno je nervozam zbog posla, puno radi plaća nije nešto velika i slično, a i bezobrazan je: par puta tjedno ode navečer na 2, 3 sata na kavicu, nikad nije mene ni pitao da li bih možda ja voljela vidjeti prijateljice bez djeteta i navečer kad one mogu (zbog obaveza se uopće ne vidimo: one uglavnom mogu navečer, a ja tad spremam dijete za spavanje), za odlazak na treninge bar jednom tjedno, bar da se malo riješim frustracija, mi je odmah rekao da nema šanse, ako negdje zakasnim ili vučem puno stvari i dijete, kaže nek uzmem auto, a kad ga uzmem, onda mi drži predavanje o cijeni goriva ali mi prešuti da si je kupio tenisice ili hlače. Konstantno priča kako se nema i da smo rastrošni, a svuda se voza, ide na cuge s društvom, popuši dve kutije dnevno i kupuje si, sve što ja niti činim, a niti mogu. Kad moram učiti, i zamolim ga da pripazi dijete, onda mu i moj faks diže živac jer me "za studiranje nitko ne plaća i bolje da radim jer ionako ni s diplomom neću naći posla", i to me onda toliko povrijedi da mi više nije ni do života, a ne učenja. U ničemu ali baš ničemu mi nije podrška. Tek kad me dotjera do suza, onda okrene ploču na bolje ali meni se već previše skupilo. Dajem od sebe maximalno, a on ode jednom po dijete u vrtić jer ja nisam stigla zbog predavanja i onda se prvo dere na mene preko telefona, a onda mi još ispire mozak danima glumeći žrtvu. A sve zato što nije mogao u 4 iza posla na kavicu nego po dijete i kući. Nažalost, imam još jedan semestar i nemam kuda osim svojim roditeljima koji žive oko 200km dalje u jednom selu, od tamo ne bih mogla završiti studij, a ne mogu nekamo odseliti sama s djetetom jer mi moji ne mogu baš toliko financijski pomoći. S mužem sam toliko puta pričala da mi je već muka. A i s njim se ne može normalno: ja mu lijepo i smireno kažem da bih voljela kad bi htio barem preko vikenda povesti dijete sa sobom bar na sat da malo budem sama, on me tad napadne da su mu to jedini dani odmora od sranja na poslu i da imam dovoljno za odmor dok je u vrtiću, iako zna da sam tad na faksu i onda žurim kući skuhati, opeglati i obaviti sve prije nego krenem po njega u vrtić. Izviče se, upada mi u riječ, pokupi se i uvrijeden izade van. Raspisala sam se ali stvarno mi već dosta svega, postao mi je iritantan i naporan. Zadnje vrijeme, otkako je primjetio da mi je prelio čašu je počeo biti kao prije (skupa smo od 2006.), šalje mi lijepe poruke, pravi kavu ujutro, ponekad i pospremi po stanu, a meni to sve ide na živce al šutim jer znam da progovorim takva nervozna, samo bi se posvadali. Prije par dana mi je kao u šali rekao da osjeti da me njegova pojava iritira, ja se nasmiješila i porekla, a iznutra mi došlo da mu kažem da molim Boga da kaže da ide "na kavicu" i da mi ne dolazi dok mali i ja ne zaspemo. Razlog mog bezobrazluka je što je ovo već Bog zna koji put da se ulizuje, i obda se ja smirim, neko vrijeme bude super i onda se opet iskaljuje na meni. Shvaćam da mu je u životu najvažnije on, društvo, njegovi (i o tome bih mogla štošta pisati, ne lijepog nažalost), a dihete i ja služimo tome da mu nije dosadno jad je kod kuće i da pokazuje slike okolo na kavama svojim prijateljima čija se djeca igraju u igraonici u sklopu kafića dok im žene šetaju po trgovinama, frizerima i kozmetičarima, a onda dolazi meni doma i priča žalopojke kako ih njihove žene samo muzu i jadni jedva za kavu imali, a ovaj jedan kupio novi auto jer se njegovoj dragoj onaj prije tog više nije svidao. I kad mu kažem kako on priča jedno, a žene tih drugo, i da kako da ih žalim da nemaju kad otkud im za to i da se ne družim s njima jer niti stignem niti baš mogu, onda me napada da ja mrzim njegove prijatelje. Ma stalno nešto, muka mi je već. Odlučila sam izdržati do ljeta, položiti ispite i diplomirati, a zatim zatražiti razvod i vratiti se kući svojima. Stan je ionako njegov, moja je većina namještaja, a koliko mi je do toga samo da ga se riješim, sve bih mu i ostavila. Samo želim svoj mir. Čudno se osjećam jer ga volim, i on je dobar otac, voli svoje dijete, u "normalnim" fazama nam je super, al šta mi je život s nekim tko je 10 dana divan, onda 20 kreten?!? Ne znam kako da izdržim ovo još malo, tih par mjeseci jer je sad smanjio izlaske i počeo navečer biti doma, stalno se nudi da mi nešto pomogne i ide za mnom ko pas, i to me užasno iritira! Konstantno želi sa mnom pričati o životu, poteškoćama, sebi, nama, a meni se povraća na to. Počela sam ići u krevet čim dijete zaspe jer ga ne mogu smisliti, a ne mogu izaći van kad bi onda gospodin poludio što on je doma, a ja ne, i bilo bi pilanja. Uopće mi ne da mira. A da mu nešto kažem, opet bih ispala kuja, ovakva onakva, i posvadali bi se, a onda se osjećam još gore. Do 5 mi je super, iza 5, čim dode kuci, skoci mi tlak. Uopce nisam pametna vise o tom svemu.