Drage moje cure, ovaj put bih vas molila za malo ohrabrenja i ništa više. S dečkom sam 4 i pol godine, slažemo se, dobro nam je skupa, volim ga i sve što ide uz to. Naša je veza u početku bila na daljinu. Viđanje na minimumu, udaljeni kilometrima. Nakon 1 i pol godine veze on se je počeo propitkivati dali će biti išta od toga jer ipak rijetke veze na daljinu uspiju. Našao si je jednu laku curu u tom periodu koja je tagirala njega na fotkama na Fbu, kap koja je prelila čašu je bila perverzna fotka nekih životinja. Znala sam da nešto ne štima, pričala sam sa njegovim prijateljima koji su mi dali dobro naslutiti o čemu se radi. Njoj sam poslala poruku, a ona me blockala. Dečko se opravdavao da je samo frendica. Nismo se vidjeli u tom periodu iako smo trebali. 4/5 mj. nije pričao samnom(ili je pričao, ali vrlo malo) jer je imao neke probleme u obitelji, i želio se udaljiti od mene. Ja sam malo je reći ludjela, plakala... Onda u jednom trenutku smo prekinuli. To je tako trajalo par dana, i onda sam počela primati od njega poruke da koliko god se trudio me nemože zaboraviti. Odlučila sam mu dati 2. šansu i nisam požalila. Za početak odlučili smo živjeti zajedno. Danas sam neznam zašto niti ja htjela saznati što se to dešavalo tada sa tom curom. Nakon duggggggog razgovora priznao mi je da je bio s njom i da mu je žao i da se osjeća nelagodno kad priča o tome. Na pitanje zašto odgovor je bio da mu se nešto nije sviđalo kod mene i da je imao sumnje da ćemo uspjeti. Kaže da je u jednom trenutku kako je prestao pričati samnom, prestao i s njom i da od kada živimo zajedno se osjeća potpuno samnom. Detalje priče mi nije htio reći. Malo me to uznemirilo, pa ako imate koje ohrabljenje za mene. Hvala vam cure moje.