Ne znam zašto ovo pišem, valjda da olaksam dusu jer mi nikad nije bilo ovako.

Jucer sam isla volontirati s emigrantima, skupila snage napokon.
Da odmah napomene, vrlo pristojno obucena i sve to. Tamo su me spojili s jednim momkom, moje godiste, student kao i ja. Taj dan mi je prevodio sve šta su rekli, a kada nismo jurili pokazivao mi je slike, pricao o obitelji, kako mu je zivotna zelja ima psa i tako neke stvari.
Bili smo u tome kampu i spasio me od jedne grupe muskaca, ne znam sta su rekli jer ih ja ne razumijem, samo mi je ovaj rekao da ja vise dole sama ne idem, radi sebe i da to napravim i nista ne pitam, da izbijem to iz glave samo. Kasnije sam ga izgubila tamo u masi i premrla sam do straha, doslovno. Ne mogu vam opisati taj strah koji sam imala dok ga nisam ponovo nasla. Stvarno mi je taj dan, ne znam.
Kako je bilo hladno, decko koji je tu dosao samo s jednim ruksakom mi je dao svoju jaknu, jer ne zeli da je meni hladno. Mislim ne znam.
Kasnije sam ga trebala ukrcati na autobus, pobrinuti se da je u njemu, dosla sam po njega i jednostavno. Zagrlio me, poljubio i zaplakao. U tom trenu sam i ja zaplakala od ne znam ni ja sama kojih emocija, bas me sredilo.
Nocas isto, niti sam spavala na miru, niti sam se smirila, jednostavno. Ne znam sto da kazem.
Stvarno se nadam da je to od soka/ tuge/ necega sasvim desetog. Morala sam nekome reci.