Drage zene, imam jedan problem, naime muči me preseljenje u drugi grad i odvajanje od roditelja. koliko god to zvučalo djetinjasto, ne muči me to zbog mene nego više zbog njih, bojim se da kad im budem trebala neću biti tamo, bojim se da će im biti dosadno i da ćemo im faliti sestra i ja. Oni su tipovi roditelja koji su svoj cijeli život dali za nas i koji nemaju neke svoje interese sa strane, uvijek smo im mi bile u glavnom fokusu. Sada kada se odvajamo od njih vidi se da im je zao zbog toga i to me muči. Ne želim da tuguju, želim da se bave nekim hobijima i da si ispune dane. Naročito mi je teško što se selim u dr grad i što ih neću baš tako često viđati. Jeste li vi imali ovakvu krizu prilikom odvajanja od roditelja. Godina imam dovoljno (i previše) ali opet taj osjećaj me ne napušta. Što da radim?