Kad se igramo igru uloga on je uvjek Marko iz vrtića (kojeg uvijek spominje, ali s kojim se ne igra, jer je on predškolarac, "Predškolarci meni ne daju da se igram s njima", kaže on, a mnoge svoje vršnjake svrstava u predškolarce). Ja dobijem ulogu neko drugog dečka iz te skupine, a kad ga pitam gdje si ti, kaže tamo sam pored i ne igram se s njima. Kad ga pitam s kim se igra, ne zna mi reći. u posljednje vrijeme ga boli trbuh kad moramo ići u vrtić i u vrtiću. Kad ga pitam jesi li rekao teti da te boli, kaže jesam ali me nije čula. Primijetila sam i to da neka djeca iz vrtića koa su u kvartu počinju mu branit igru. Tete kažu da je dobar, sve radi, sluša, igra se. Ja sam imala problem s odbacivanjem od strane vršnjaka u školi, pa me boli srce kad to gledam kod svog djeteta. Goga

Draga mama,

Prema Vašem tekstu, čini mi se da doista pokušavate razumjeti situaciju u kojoj se nalazi Vaše dijete što je divno. Ono što mi se čini da bi Vam moglo stajati na putu da pomognete do kraja svom sinu jest Vaše vlastito iskustvo. Iako nam naše vlastito iskustvo može jako biti korisno u razumijevanju djeteta, s druge strane ono nam može biti prepreka da mu pomognemo – ako nismo sami proradili to iskustvo.

Budući da ne znam jeste li imali prilike proraditi to iskustvo ili ne, ali ako jeste, dat ću Vam sugestiju za idući korak koji Vam može biti koristan u igri s Vašim sinom. Dakle, vas dvoje se igrate dvoje djece, dok je „Vaš sin“ pored i promatra vas. Pitajte svog sina može li uzeti neku plišanu životinju/lutku koja bi mogla biti on i staviti ga pored vas dvoje (nadam se da sam dovoljno jasno ovo napisala – dakle, ideja je da Vaš sin izabere neku lutku koja će biti „on“).

Drugi korak u toj igri bi bio sljedeći – da plišana životina pita vas dvoje dječaka može li im se pridružiti u igri. Jako je važno da na to pitanje odgovori doista Vaš sin/plišana životinja, a ne Vi. Pretpostavljam da biste Vi rekli plišanoj životinji da se može igrati s vama. Međutim, činjenica je da Vaš sin učestalo dobiva odgovor „ne“ od svojih vršnjaka i da je to realan odgovor za njega te da ako mu doista želite pomoći, morate izdržati biti s njim u njegovoj boli zbog odbijanja. Ako Vaš sin kaže plišanoj životinji da se ne može igrati s vama i ako ugledate da se Vaš sin zbog toga ražalostio, recite mu to – „jako te rastužilo što smo mi rekli plišanoj životinji da se ne može igrati s nama“. I pustite ga. Nemojte forsirati razgovor. Moguće je da će Vam sam reći koliko mu to teško pada i koliko je tužan radi toga. Jako je važno da ga saslušate i bilo bi izvrsno da mu ne dajete obećanja ili rješenja koja nisu realna poput – „ne brini, sve će biti u redu“ i sl. jer je on realno odbacivan od drugih. Budite mu podrška, rame za plakanje, samo ga poslušajte ali mu nemojte davati obećanja ili rješenja (naglašavam to jer to mame u 95% slučajeva rade zbog djetetove tuge koju same ne mogu podnjeti).

Ako sami niste proradili svoje iskustvo iz djetinjstva, toplo Vam savjetujem da potražite nekog psihoterapeuta koji bi Vam pomoga da proradite to iskustvo. Nije nepovezano to što Vaš sin isto ima problem s odbijanjem od strane vršnjaka s Vašim iskustvom zbog čega vjerujem da bi i Vama i njemu pomoglo kada biste to sami proradili.

Druga varijanta jest da se obratite nekom dječjem psihologu koji bi mogao naučiti socijalne vještine Vašeg sina – kako da priđe drugoj djeci, kako da se igra s njima, kako da se izbori za sebe.

Ako ste iz Zagreba, u Centru Proventus pružamo obje usluge.

Tatjana Gjurković, dipl. psiholog

Centar Proventus