Da, voljela sam svog muža, bila sam zaljubljena u njega, ponekad mi je
išao na živce, ponekad bih bila sretna kada bi nas njegov posao
razdvojio na koji dan, ali isto tako voljela sam osjećaj da sam njegova,
da sam tu za njega, da on misli na mene, voljela sam osjećaj
pripadnosti i sigurnosti. Voljela sam ga i onda kada je bio nemoguć, kad
je imao višak kilograma, kad je bio živčan i naporan, voljela sam ga i
kad bi dječački lagao i glumatao. Volio je i on mene, kad sam bila
nadrkana, živčana i razdražljiva, volio me sa mojim viškom kilograma,
volio me u podrapanoj trenirci sa domestosom u ruci, raščupanu,
grinatavu, uplakanu ili nasmijanu, volio me i kad bi ga optuživala da me
više ne voli i čudila se «ko pura dreku» kako je moguće uopće da me
trpi takvu.
Sjećam se jedne scene koju sam ja napravila iz ničega
što je vrlo svojstveno za nas žene. Jednostavno sam taj dan jedva
čekala da mi netko stane na «žulj» i potrefilo se da to bude on. A tko
drugi?
- Ti mene više ne voliš - rekla sam onako opušteno
ispipavajući situaciju kako samo mi žene to znamo, dok sam kuhala ručak u
kuhinji, a Dino je sjedio na trosjedu.
- Ha? - rekao je skoro nezainteresirano, u zadnji tren je osjetio provokaciju u mom glasu.
- Kažem, ti mene više ne voliš!
- Kako sad to? Od kud ti to?
- Pa, onako... Više me ne primjećuješ, ne kuhaš mi više večere, ne idemo često vani, nekako si nezainteresiran.
- Ma daj Dani, šta ti je sada odjednom... - nasmijao se i nastavio buljiti u TV.
- Ništa mi nije, samo primjećujem.
- Daj Dani, nemoj zajebavat. Ja tebe volim. Ne razumim te, šta ti je sad? Gledam televiziju.
- Da, a zašto mi onda to ne pokazuješ, naprimjer, zašto me ne iznenadiš koji put?
-
Danči, popizdila si ili gledaš previše američke romantične filmove.
Jeba ga pas, pa mi smo sto godina u braku! Šta bi ja sad triba? Volim
te, inače ne bi bio sa tobom!
- Ma da, molim te, voliš me??? Da me
voliš pokazao bi mi to na neki način. A to što si sa mnom, može biti iz
navike. Valjda zaslužujem da me odvedeš vani ili na večeru, ili bilo
što!!! Osjećam se kao tvoj batler. Treba mi nešto drugačije, osjećaj da
želiš biti sa mnom, zbog mene.
- Ti nisi normalna! Je li ja imam
ljubavnicu? Nemam. Je li tebi sve dajem? Dajem. I ti nisi sretna??? Šta
hoćeš? - rekao je iznervirano.
- Možda bi bilo dobro da imaš ljubavnicu, možda bi ti se vratila volja za životom! - rekla sam i u isti čas pregrizla jezik.
-
Hahahahahahahah... jesi ti u nekom PMS-u? Ljubavnicu, kažeš? Ne želim
nikakvu drugu ženu, gadi mi se to. A osim toga, kako to možeš reći kad i
sama znaš da bi me živog pojela. Ja ne razumim zašto se mi svađamo?
Bio
je u pravu, ali moja ženska taština nije dopuštala da završimo ovaj
razgovor u dobrom duhu. Trebalo mi je nešto više. Trebala mi je neka
emocija, zagrljaj ili besmisleno uvjeravanje.
- Ok, baš me briga, ja
želim malo više tvog angažmana oko našeg braka. Dosadno je, Dino. Fali
mi malo, šta ja znam, malo neobičnih situacija! Znam da me voliš, ali ja
trebam svako malo neki dokaz, jebi ga. Ne mogu ja ovako!!!- odmah sam
sve ostavila u kuhinji i zaputila se u sobu u stilu «drama queen» i
bacila se na krevet. Nakon nekoliko minuta Dino je došao u sobu (što sam
očekivala) , sjeo pored mene sa smješkom na licu i rekao poluozbiljnim
tonom:
- Ako misliš da ću pasti na to tvoje durenje, grdno se varaš.
Danijela, ja volim samo tebe, kakva god ti bila ovakva,onakva, nadrkana,
mršava ili debela, ja samo tebe volim jer ja te gledam istim očima kao i
prvog dana, to zapamti. Pa idemo vani, izlazimo, ne možeš reći da nismo
ko «Lolek i Bolek», non-stop smo zajedno! Jebale te romantične večere!
Ja kad dođem kući sa koncerata sve o čemu mislim je krevet, ne pada mi
napamet ić' vani i biti romantičan jer moram.
- E pa to i je problem, koncert - krevet - koncert... Gdje je tu život? Gdje sam ja u toj priči?
- Danijela, sad si me raspizdila. Ti bi se svađala, a ja neću!!!! - rekao je ljutito i izašao iz sobe.
Ostala
sam još neko vrijeme na krevetu i razmišljala koja je svrha bila ovoj
svađi koja nije urodila ama baš nikakvim plodom, osim što sam malo
skrenula pažnju na sebe i izneredila jedno sasvim mirno popodne. Nakon
nekoliko minuta vratila sam se u dnevni boravak i nastavila kuhati u
kuhinji, dok je Dino sjedio zavaljen u fotelju i dobacio:
- Onda šta ćemo jesti?
- Napravila sam juhu, lešo meso i blitvu, a za desert rožatu - rekla sam mirno kao da se nismo svađali.
-
E to je romantika Danči, rožata! Kad ti meni napraviš rožatu, onda ja
znam da je to ljubav, jebo ti večere u restoranu! - rekao je to
razdragano i vidno sretan što za desert ima svoj omiljeni kolač.
-Rožata,
rožata, rožata... Ja te volim, najviše na svijetu lalalaalala... -
pjevao je i plesao po kuhinji i hvatao me u klinč da zaplešem sa njim i
podjelim sreću zbog omiljenog mu kolača. Moram priznati da sam mu to
radila sa posebnim guštom jer ga je to zaista veselilo. I da, to sam
radila iz ljubavi. Svaki put sam nanovo proučavala recepte ne bi li
otkrila «savršenu rožatu» koju će on sa posebnim užitkom degustirati i
izreći čarobne riječi: „Ova je do sada najbolja, nadmašila si samu
sebe.“
Fale mi ove ničim izazvane svađe koje imaju savim neočekivani kraj ;)
Danijela Dvornik
Tekstove Danijele Dvornik možete pratiti u njenoj kolumni Najbolje godine