Muž i ja smo oboje temperamentne osobe "s prtljagom" - on je imao oca alkoholičara koji je tukao mamu, a ja sam odlazila na razgovore s psihologom zbog kronične anksioznosti i napadaja panike. Nismo nekoliko godina mogli imati djece pa smo potrošili dosta novca uzalud. I onda se rodio naš dragi sin. Sve je bilo dobro dok nije navršio dvije i pol godine, često je plakao i teško zaspao pa se muž preselio u drugu sobu (što sam odmah slutila da neće biti dobro), a mali spava sa mnom u sobi. Problemi su počeli oko stavova u odgoju, stalno se svađamo oko toga kako postupati, ja bi strože, a on je prilično popustljiv. Međutim te su svađe postale grozne. Muž ima problema s poslom i stalno je napet zbog toga, a ja mu odmažem jer sam dosta slabih živaca, već imam neke godine (45) i još k tome radim u školi što me čini još više bespomoćnom i tužnom, da ne kažem posramljenom. Malog sam rodila sa 41. Imam i problema sa štitnjačom i potisnutom agresivnošću. Mali je u zadnje vrijeme počeo bacati i razbijati stvari po kući kad nije po njegovom, ne želi jesti (osim onog što voli), često me udara kad treba ići spavati, a bojim se da već da ima traume od nas dvoje jer se oko odgoja uvijek svađamo pred njim. Svaki si put kažem da neću više i opet, kad on počne raditi scene, bacati se po podu, bacati stolice, ja izgubim živce, nikad ga prije nismo udarali ali sad sam ga počela i po guzi je ne znam što bi više. Svađe uvijek izbiju nakon što mali počne raditi scene. Iako tolike godine radim s djecom osjećam se potpuno nedoraslo situaciji. Osjećam se kao da sam grozan roditelj.Ja sam probavala metode brojanja do pet pa kazna, ali on kaznu uopće ne sluša npr. idi u sobu tri minute. Noćas je bila opet scena oko spavanja, a ja sam već preumorna, malog koji se počeo po meni penjati i udarati odgurnula i nezgodno je pao na što mi je muž rekao da sam poremećena osoba i da odlazi, opet smo se počeli svađati i muž je otišao. Često padnu i ružne riječi s obje strane (s tim da ja odem u kupatilo i tamo se verbalno ispraznim a muž sve pred malim kako sam ovakva i onakva). Predlagala sam mužu da svi zajedno idemo na neku terapiju ali on smatra da sam ja uzrok problema. Jako mi je teško i često mi se plače, ne znam više kako dalje. Pročitala sam puno knjiga, razgovarala s puno ljudi ali ništa mi ne pomaže. Naš sin je inače drago dijete, znatiželjan je i pun energije, jako ga volim, ali kad se počnu dešavati ove scene često puknem. Molim vas pomozite! Jesen
Poštovana,
opisali ste dosta toga što se događa u Vašoj svakodnevici i čini se da se već neko vrijeme ponavlja isti obrazac – neslaganje Vas i supruga koje otvoreno pokazujete pred djetetom, a kod djeteta izaziva dodatnu nesigurnost, nakuplja mu se strah i ostale emocije (nesigurnost, krivnja…), a onda kada se te djetetove emocije i stanja iskažu u obliku njegovih nepoželjnih ponašanja to opet postaje povod za svađu Vas i supruga.
Super je što ste i sami prepoznali da je nužno da se taj obrazac promjeni te ste suprugu predložili zajedničku terapiju. S obzirom da on na to sada nije pristao, ipak je važno da se barem Vi odlučite za to. Naime, nastavljanje ovakvog obrasca ponašanja ne samo da je iscrpljujuće za Vas i supruga, već je to jako ugrožavajuće za zdrav socioemocionalni razvoj Vašeg toliko željenog dječaka.
U Centru Proventus između ostalog radimo i psihoterapiju odraslih, savjetovanje roditelja i terapiju igrom za dijete, pa nam se možete javiti ukoliko se odlučite za nešto od toga.
Tea Knežević, magistra psihologije, praktičarka terapije igrom