U depresiji sam. U dugoj sam vezi, dosta dugoj, 7 godina. Volimo se, u tome nema sumnje, jako mi je lijepo i pronalazim se s tim dečkom u svemu. Ne postoje neke stvari zbog kojih bi posumnjala u čvrstoću te veze. On ima 30 god, ja 27. Završila sam fax, radim u struci, solidna plaća iako ugovor nije na neodređeno. On radi također u struci iako jako lošoj firmi, ne prima plaću. Teško mu je naći posao. Oboje živimo s roditeljima. Neki dan sam pukla i jednostavno predložila brak i zajednički život jer mi je stvarno dopizdilo to vozanje, pa idi kući spavati, pa se još uvijek muvaj po birtijama ako hoćeš nasamo razgovarati i sve što ide s tim kad ne živiš s nekim s kim bi rado sutra živjela da možeš. On se ustvari razveselio, ali ono što sam i očekivala jer sam to i znala da bi on sutra samnom što god ali odkud kad novaca nema.. Što ti ja mogu ponuditi? Njegovo geslo. Volim te više od ičega i najviše na svijetu bi se sad oženio i kupio kuću ali ne mogu. Ja imam neku štednju koja je pristojna i uz malo doprinosa sa strane riješili bi stambeno pitanje. Počeli smo tražiti kuću, ja presretna on malo manje jer ga muče novci. Njegova majka presretna što smo napokon počeli pričati o tome, i iako govori o financijskoj pomoći nakon nekoliko dana kad smo ju otvoreno pitali na koliko bi mogli računati, naravno vratiti ćemo kad budemo mogli, ona govori kako ipak ne može ništa financijski pomoći. Postoji određeni izdatak u obitelji koji razumijem, iako ne potpuno. Jesam li ljuta? Da, nekako razočarana, jadna, tužna, nemam pojma. Toliko sam se veselila. Moji roditelji sa puno manjim primanjima od njegovih mislili su na mene i na moj fakultet i spremni su pomoći koliko god treba, a njegovi ni malo. U meni se budi inat, što nije pametno, ali inače sam takva i to je to. Dečko to primjećuje, nagovara me na razgovor o tome, žao mu je, zna da kao nije neka prilika (taj komentar me izluđuje iako nije daleko od istine) ali ja jednostavno ne mogu o tome pričati, inače u takvim situacijama se povlačim u sebe ali to se jasno vidi. Ne mogu pomisliti na prekid jer nema smisla, volim ga više od ičega, ali osudite me koliko god želite, pomišljam kakav je to život.. Nisam pobornik podstanarstva jer radije bi plaćala sebi odnosno banci kredit nego nekome drugome ako razumijete i najžalosnije je što to mogu ali sama, tu opet on nije sretan jer se loše osjeća ako je sve financirano s moje strane. Kako se prešaltati u glavi da zaboravim na sve i nastavimo po starome (iako se bojim da ću opet puknuti kad tad)? Bitna je ljubav? Je, sve 5. Još nešto, puca je neobjašnjiva želja za djetetom, već zadnjih godinu dana, i to bi on, ali nema se para..