U braku sam 10 godina. Imam dvije curice od 4,5 i 10 godina. I muž i ja smo zaposleni s pristojim primanjima, stambeno smo zbrinuti, no brak nikako ne štima. Poštovanja nema. Muž je ih patrijahalne obitelji i doživljava me kao sluškinju, bez prava na mišljenje, samostalno odlučivanje i o sasvim osobnim stvarima. Vrlo je prepotentan i uobražen. Odrastao je u obitelji s 3 brata i ocem, a majka im je bila sluškinja i meta za neprestano ispucavanje svakojakih frustracija.
Dakle, mi bi mogli živjeti sasvim sretno i normalno, imamo sve uvjete, curice su dobre i prekrasne, no on je neprestano nezadovoljan, omalovažava me, živčani i na najmanji moj zahtjev da mi nešto u kući pomogne, ne pomaže ni oko zadaće starije curice. Prije je bio ljubazan bar 3 dana od dana kad smo bili intimni, no sad je u stanju prije, ili odmah po obavljenom činu, nastaviti s ponašanjem prema neni kao da sam nitko i ništa, tek sluškinja, a on bogomdan!
Nipošto ne želim razvod, jer ga cure jako vole. Prema njima je većinom o.k. osim što ponekad govori da su: razmažena derišta, nemaju mozga i da je mama tj. ja odgojila idiote! Nato ga ja jednom upitah: A tko je od njega napraio idiota i tu je opet sad kulminiralo nerazgovaranje, ignoriranje, provođenje njegove volje itd. Pokušala sam i očajnički korak tj. zažmiriti, voljeti ga takvog, biti s njim intimna i nakon uvreda, no nedavno nam je curicaq imala upalu pluća i on je tvrdio da pretjerujem i da trčim doktoru (a dijete je bilo stvarno loše), ja sam izgubila živce i kad je otišao na posao otišla sam dr. taxijem. Naravno da sam bila u pravu, no sad je on opet digao nos i ne priča samnom već 10 dana. Kad sam s djetetom bila u bolnici, kontaktirao je najnužnije, a sad smo došle doma. Ja mu se ne mogu ispričavati, jer jednostavno mislim da nemam zašto tj. da bi se on trebao meni. Meni je jedino važno da je djetetu sada dobro, no katastrofalno se osjećam jer dolazi Božić, a ja sam ni na nebu ni na zemlji - ne znam imam li muža ili ne... Ima li smisla ovakav brak? Očajnički pokušavam održati prividan mir da djeca što manje osjete probleme, no čini mi se da mi više i nije stalo do braka? Je li u redu trčati za nekim tko te ponižava, da li to znači da ne poštuješ ni sebe ni svoj život? Mene on samo ograničava, proglasio me nesposobnom da vozim auto, a položila sam ispit s 18 godina i vozila poslije tog, no zbog njega sam odustala od voženje.
Oprostite, zanm da odužih ali eto puna sam !
Hvala unaprijed na mišljenju!
Pozdrav