Prije godinu dana sam se rastala. Živim sama s malim djetetom. Prije 4 mjeseca sam upoznala jednog dečka. U vezi smo i mislim da ga volim. U biti tu je problem. Jako sam teško podnosila samoću. Malena ode spavati, falio mi je netko da bude uz mene, falila mi je nježnost. I sad nisam sigurna volim li ga zbog njega ili zato što mi netko fali. Ne želim ga povrijediti, ali ne želim ni uletiti u nešto jer mi je teško biti sama. Radim, imam ispunjen dan, prijatelji, obitelj... Osim toga navikla sam na odnos kakav je u braku - život u dvoje, zajedno jesti, zajedno spavati. Sad se lomom jer rano je da živimo zajedno. Prespava nekada kod mene i ja bi onda da ostane cijeli dan. shvaćam da ima on i svoj život, ali to je jače od mene. kad ode nakon što prespava - ja se rasplačem, tužna sam iako realno nemam razloga za to. U stvari ja ne znam biti sama, ja ne znam ići polako, ja bi sve i odmah. A znam da to ne ide tako! ima li koja sličnih iskustava. Puno bi mi pomoglo da čujem kako se nositi sa time?