Pozdrav svima!
Molim vas za neki savjet ili utjehu. Radi se o slijedećem.. Studentica sam, imam 21 godinu i sve ispite dajem uredno u roku s vrlo dobrim prosjekom. Kako sam otišla studirati u Zagreb, više se toliko ne družim s najboljom prijateljicom.. van idem samo kad dođem doma, a idem svaki vikend doma..i doma izlazim samo sa sestričnom, nekad i s tom frendicom ali u zadnje vrijeme ne pamtim. Znači idem van samo subotom, a dogodi se da neki vikend ne mogu jer moram učiti pa ostanem u Zg, ili da sestrična ne može van ili tako to.
I sad, ja stalno kukam kako želim izlaziti, družiti se s ljudima, osjetiti taj studentski život. I što se dogodi, izađem jučer van s kolegom s faksa, stvarno sam se preodlično zabavila i bilo mi je predobro. I sad je problem, pratio me doma kući..i bilo je užasno zima i nije tramvaja bilo, i kaže on meni da će prespavat kod mene. A prije toga mi je rekao u klubu jednom da bi htio bit sa mnom, da se zaljubio u mene, bla bla..na što sam mu ja odmah rekla da ne želim ništa s nikim imati trenutno i da želim biti sama. Što je i istina. i sad, ja sam htjela samo da me otprati doma..ali bilo mi je nepristojno reći mu da ne može.
Ugl nije problem u njemu, stvarno nije pokušavao ama baš ništa i bio je sasvim ok dok smo spavali, probudili se i pričali općenito i smijali se ko ludi..tako da je s te strane sve bilo oke. Nego problem sam ja. Problem je to što sad kad me konačno netko pozvao van u zg i uživala sam, ja sam se zdeprimirala jer je on prespavao kod mene. I tako te stvari me baš deprimiraju, ne osjećam se dobor zbog toga, i stalno sep itam ZAŠTOOOO...pa normalno je da ljudi prespavaju jedni kod drugih, prijatelji, kolege s faksa, i stvarno ne znam zašto se opterećujem sada s time. Ne znam kako da se opustim i prihvatim taj život i živim ga punim plućima. Isto tako prije 3mj ostavila sam dečka jer se nisam zaljubila u njega..a on je bio stvarno predobar prema meni, i mene to ubija ta krivnja što sam ga razjadila.. i dok ga vidim vani rastužim se, i što god radim pitam se što bi on rekao i kako bi njemu bilo, a znam da je to MOJ život i da mi nema nitko pravo govoriti ni osuđivati me što želim živjeti. i sada mi je žao i radi njega zato što je ovaj jčer presapvao kod mene, a nismo apsolutni ništa radili, ni pusa ni ništa-najozbiljnije. Ipak osjećam tu neku krivnju i jad.
Stalno govorim kako želim ludovati ko svi moji kolege, a kad mi se pruži prilika za to - ja bježim. Već sam 3.godina faksa a tek sam 4puta možda bila vani u zg. Bojim se da neću proživjeti ništa u životu i da će me to jednog dana pokopati. Inače ovo što sam morala ostaviti dečka, prvi put sam bila u takvoj situaciji u životu i mene je to toliko pogodilo, bila sam nekih mjesec dana u depresiji totalnoj, niti mogla jesti ni ništa.. dok je stvar bila jasna, nisam se zaljubila i nisam imala šta više raditi s njim..to se događa, ljudi svaki dan prekidaju, svaki dan netko nekog ostavlja, ali ja nisam mogla podnijeti to da je netko radi mene tužan. :(
Oprostite na gnjavaži, znam da je glupo ovo što sam napisala ali eto.. tražim neku utjehu :(
Hvala vam!