Pozdrav svima! Moja priča počinje ovako... Vrlo mlada sam započela dugu vezu , prije nje su bile samo gluposti. Bili smo u vezi 2 godine. To je bila veoma strastvena veza prožeta s puno burnih emocija i snažnom željom da ostanemo skupa, ali kao i većina mladalačkih veza , nije uspjela. Ljubav je bila ogromna, a prekid traumatičan. Nismo prekinuli jer smo se zasitili jedno drugog, nego zbog ljubomore i pogrešne interpretacije nekih događaja. I samo smo prestali pričati... Trebalo mi je dugo, dugo vremena da se oporavim. Evo , 3 i pol godine od našeg prekida , ja iza sebe imam masu propalih izlazaka, pokusaja. Postavila sam neke kriterije valjda iz samoobrane jer mi se nitko ne moze da svidi dovoljno i cak po takvim uslovima se pronađe netko,ali opet ne moze. Evo još da nadodam, nismo komunicirali 3 godine i prije pola godine smo propričali.To je zavrsilo samo na 2-3 kratka razgovora u kojima nismo spomenuli nasu vezu. On poslije mene nikad nije imao curu. Zasto i dalje mislim na nas, na njega ? Nisam sebi vise jasna, posvetila sam sebi, dobro ucim, jos malo i zavrsit cu fax. Posvetila sam se drugim stvarima van faxa u kojima sam uspjesna. Brinem se o fizickom izgledu i previse. Imam i udvaraca,izlazim, putujem , uzivam u zivotu. Da li je razlog jer nije naisao nitko drugi u ove 3 i pol godine? Ili mi je i dalje stalo do nas i podsvjesno gajim nade... Zasto je on sam ? Ah, nadam se da Vas nisam puno smorila... Svaki savjet je dobrodošao! Imam osjecaj da sam u začaranom krugu! HVALA :-)