Pozdrav, cim pisem tu jasno je da situacija nije bajna. Sama ne mogu donijet odluku.
S deckom sam 4 godine, zivimo zajedno tri. Zadnje dvije godine situacija medu nama je jednostavno loša. Imamo bolje I gore periode, ali generalno je palo za dvi ocjene u odnosu na prve dvi godine.
Neraspoloženi smo oboje, seksa je jako malo jer ja ne mogu/ne zelim/ne da mi se… Prije smo imali redovit kojim smo oboje bili zadovoljni, da bih ja saznala da se on dopisivao/dogovarao s nekom curom za seks i tu je situacija pocela teci silaznom putanjom. Nisam se mogla opustit, nisam tila da mi bude blizu ali nisam se mogla ni maknut od njega jer mi je bilo stalo do njega i po mojoj procjeni tu je pocelo ici k vragu. Nekako sam to zakopala u sebi, ne vracam se na to, nemam potrebu provjeravat ga ni nista slicno. Sjecam se toga bez ogorcenja – rekla bih. Ne znam jel to zaista tako, obzirom da nisam zaboravila ali to je stvarno najvise sto mogu.
Razlicito gledamo na stvari: on je miran, ne zamara se nemanjem posla, ne zeli raditi poslove koji mu nisu po gustu. Tu smo se dosta raspravljali i na kraju je zavrsilo tako da sam ja prihvatila da on jednostavno nece radit ako mu se nece i amen. Smatram da bi se ipak trebalo drukcije postupat, da moramo neke stvari pretrpit da bi nam bilo bolje kasnije. I tu se razilazimo. Kad se govori o buducnosti, njemu je to tlaka. Sve se svede na dvi tri recenice i to je to. Volila bih znati kud to sve vodi i na koji nacin ali to mu je naporno.
Ono sto je istina je da je on, za razliku od mene jako pozitivno napredovao u ovo vrijeme od kad smo skupa. Ostavio je travu, poceo se brinuti i raditi kucanske poslove, poboljsao je odnos sa svojom majkom.
S druge strane, ja sam postala tvrdoglava, samouvjerena, do zla Boga sam teska bila i prije ali sam bila pitomija i vjerovala u ljudsku dobrotu. Ne mogu rec da sam nesto pametnija, samo sam nesto blize diplomi i znam sta ne zelim. I mislim da je tu glavni problem.
Nase vizije zivota se jako razlikuju. Dok sam jab ila i na faksu i pricala o buducnosti, on je kimao glavom i vjerujem da to zaista mislio. Sad kad je budućnost tu, vidim da se vizije razlikuju. On zeli da veci mamo djecu a ja ne mogu. Ne zelim djecu rodit i eto sad su oni tu. Smatram da je to previse zahtjevno i trazi jos odricanja na koje trenutno nisam spremna. E da, on sad ima 33, ja 23.
Ono što me najviše muči su osjecaji. Nisam sigurna da sam spremna dignut ruke od nas, sve me boli od pomisli da necemo bit zajedno, da nećemo imat djecu ali sad je situacija takva i nece se promijenit. Vec smo nekoliko puta pokusavali iznova i stvari se promijene na neko vrijeme a onda opet po istom. Za nas u ovom obliku buducnosti nema, a povijest mi govori da nema velike sanse da se stanje poporavi.
I posebno me smeta sto on veli: Sama vidi jel želiš ostat ili ne, sama donesi odluku. Kako da ja to napravim za oboje? Ne mogu. Da li da dignem ruke od svega ili sta? Molim vas, pomozite mi savjetom, iskustvom ili cim god jer nisam pametna. I oprostitie na pravopisnim greskama, ne vidim sta pisem.