Ni sama ne znam kako da započnem… pratim ovaj sajt i sama se ponekad javim nekim savijetom … u braku sam već skoro dvadeset godina, imamo već dijecu studente a pre dvije godine smo zapali u ozbiljnu krizu… nije više imalo šta da se izgubi i nekako je moj muž došao na ideju da promjenimo nešto pa smo preko interneta našli jedan par i otišli s njima na more u jedan kamp da probamo neku promijenu. Kad smo došli bilo je svega i suza pa i pakovanja kući ali, nekako smo ostali i nakon toga sve je postalo dugačije. Zbližili smo se s tim ljudima i viđamo se povremeno. Brak nam je postao drugačiji nije više bilo nepoverenja preporodili smo se, postali nekako mlađi…. Sada sam s mužem u boljim odnosima nego šta sam bila ne znam kada i tu je sada problem… Dogovorili smo se da se nećemo „nasamo nalaziti“ jedino šta sam znala da odem na kafu s prijeteljicom i među nama se razvio blizak odnos kao da sam dobila nekog jako jako dobrog nježnog i ko me razumje… Nismo „varale“ naše muževe nego smo samo pričale i shvatile da jedna drugoj može mnogo da pruži. Razgovarale smo da odemo nas dvje nekamo samo nas dvje ali ne znam kako će da reagira moj muž i njezin. Brak nam je sada jako dobar i djeca to primećuju i ne bi htjela da se to pokvari ali želja mi je da nasamo budem s njom. Nemojte molim vas da me osuđujete jer ništa loše se nije dogodilo ali bi li bilo „previše“ da odem s njom i kako to da kažem mužu. Dogovor je bio u početku da ćemo da se družimo zajedno ali kad smo već probali jednom nešto sasma drugačije i samo dobro je bilo pa predpostavljam da niti da odemo samo nas dvje ne može da bude loše. Ne znam kako da to pomirim u sebi… Zahvalna…