Moj dečko i ja smo u vezi oko godinu dana. on ima 34, ja imam 23. Oboje trenutno živimo s roditeljima. Inače je on ovako dosta zatvorena osoba, osjećaje verbalno ne izražava, ali ih pokazuje kroz svoje ponašanje. dosta radi i rekreativno se bavi vrlo zahtjevnim sportom te mu dnevno, osim 8 sati posla, ode dodatna 4 sata na trening. jučer smo došli na temu nas te sam mu ja rekla kako bih, ako ovako nastavimo, bilo dobro da kroz određeni vremenski period (ne odmah) počnemo živjeti zajedno. Na to je on rekao kako trenutno definitivno nije u toj fazi, da ima neke druge planove (ta utrka za koju se toliko sprema, završiti vanredno fakultet koji je upisao prije 2 godine i slično). Također, rekao mi je kako mi nismo kao drugi parovi, da se on zbog svog hobija dosta toga odriče. Npr, ne vidimo se svaki dan, iako živimo u istom gradu. Nekad se vidimo 2 ili 3 puta tjedno, nekad samo jednom. I on kaže kako recimo može sa mnom subotom biti tri sata i onda ići kući radi ranog dizanja ujutro. Da si ne može dozvoliti provesti vrijeme sa mnom do 3, 4 ujutro kao što bi možda neki drugi dečko na njegovom mjestu, jer onda jednostavno gubi san te mu se to manifestira na ostale dane. Budući da ja njega zaista volim, imam dosta tolerancije i razumijevanja za takav život, ali i nadu da će se jednog dana nešto promijeniti, budući da je i on sam rekao da neće zauvijek biti tako, da je to samo trenutno. Kako god bilo, jako me rastužio taj razgovor. Jednostavno mi stalno kroz glavu prolazi ta 3 sata koja može provesti sa mnom kad se vidimo radi ostalih obveza. Mislim da sam stvarno puna strpljenja i tolerancije, maksimalno mu se prilagođavam jer se drukčije ne možemo vidjeti, ali ne znam, baš me ovaj jučerašnji razgovor rastužio. Što vi mislite o ovoj situaciji? biste li pristali na rijetko viđanje s dečkom i očekivali da će se u budućnosti nešto promijeniti?