Imala sam dečka, prvih par godina veza nam je bila savršena, a onda su počela maltretiranja, fizička, kao i psihička. Prekidali smo i mirili se. Obećavao je da će se promjeniti ali od toga nikad ništa. U vrijeme dok je sve bilo OK planirali smo brak, rješili stambeno pitanje, čak i vikendicu, automobile, oboje radimo, plaće su nam za današnje prilike relativno dobre. Problem je bio taj što se on nije mogao odvojiti od svojih "prijatelja" i napokon odrediti datum našeg vjenčanja (imao je 30.god). Njegovi prijatelji su ga zezali na račun naše veze, i otvoreno mu govorili da su zaljubljeni u mene (da, da, istina). Ja sam bila strpljiva i čekala, nisam navaljivala, čak je bilo perioda od par mjeseci da nismo ni na kavu otišli, iako smo se viđali kod njega doma (to me je jako smetalo). Kad su se svi njegovi prijatelji oženili, ostao je sam, nema više izlazaka i druženja kao prije, nema s kim na kavu. I sad on vrši pritisak na mene, želi brak, želi djecu, tzv. savršeni život. Ja to ne želim, odnosno, neznam ni sama šta želim, žao mi je svih tih godina veze, ali žao mi je i sebe same jer ne zam kakva me budućnost čeka s njim, neznam jeli se promjenio (kaže da je, obećava da je). U međuvremenu sam upoznala jednu osobu i zaljubila se (bila sam jadna i usamljena a on mi je pomogao sve to prebroditi), problem je što je on oženjen i ima dvoje djece. Ja sam to pokušavala prekinut, i razgovarat s njim. On kaže da bi se on prije rastao od žene nego prekinuo s menom, da je u meni našao sve što mu je u životu nedostajalo. Njegov brak je odavno "mrtav", ja sam to znala dok sam ga još površno poznavala, odnosno to je javna tajna. Prema djeci je savršen, brižan, ništa im ne nedostaje, sa ženom već odavno nema ništa. Ja sam u dilemi jer imam grižnju savjesti, nebih željela djeci otet oca, i to sam mu rekla, na što je on odgovorio da on nibi ostavio djecu već samo ženu, da su mu djeca važnija čak i od mene. To mi je bilo jako drago čut. E sad ja neznam šta i kako dalje, molim vas za savjete.