Drage moje, volim jesti i kuhati, glavna sam u našoj kuhinji, ali i muž nekad nešto skuha. On ima nekih pet jela koje obožava i koje bi stalno rotirao, a ja volim raznoliku prehranu i eksperimentiranje. Da se njega pita svaki dan bismo jeli šniclu s krumpirom, čušpajz, ćevape ili pizzu. Tako je naučen i rijetko odstupa od toga iako više pohvali neko jelo koje sam prvi put napravila, nego ono što je navikao jesti od djetinjstva (tu uvijek ima neki prigovor, ili je preintenzivno, ili prebezukusno, čini mi se da mu je i samom takva prehrana blago rečeno bezvezna, ali valjda misli da je to jedino "konkretno"). Zaista se trudim naći neku sredinu da i on i ja budemo zadovoljni, ali i dalje kad god ga pitam što bi jeo, on navodi neki čušpajz ili mesinu koji se pola dana nakuhavaju u pari i "miomirisima" i meni je blago rečeno već zlo od takve prehrane. Tim više što nije moguće tako nešto napraviti za dvoje, nego uvijek ostane, a on to kasnije više ne želi jesti. Imam osjećaj da tratim svoje vrijeme i talent za kuhanje uz takav način prehrane. Kad mu predložim neko novo jelo, on vrti očima, popljuje to, ali na kraju obavezno sve pojede i bude mu odlično. Imam osjećaj kao da se natežem s velikim djetetom. Nekad demonstrativno odluči pojesti samo sendvič i onda se ostatak dana ljuti, jer nije jeo kuhano. Tko bi imao volje ugađati mu uz takav pristup? Mislite li da pretjerujem i imate li kakav savjet? Uvijek sam se čudila ženama koje ne kuhaju i kojima je to gnjavaža, ali sve više mislim da je to zato što su im muževi previše izbirljivi pa su jednostavno digle ruke?