Drage moje! (Nisam mogla naći odgovarajući rubriku, pa mislim da je ova ok, ljubav i brak/odnosno predbrak)

U vezi sam već dugo, i moj dragi i ja odlučili smo se na jedan vazan korak za koji oboje smatramo da je dobra odluka jer će mo se bolje upoznati. Već godinu dana zivimo kod njega i ponasamo se kao da smo u braku, među nama sve funkcionira odlično, veza je puna razumijevanja, potpore, ljubavi, brige, sve prolazimo zajedno, zajedno se veselimo, tugujemo, svađamo :D mirimo :D...ma sve, i stvarno nemam nikakvih primjedbi ... Ja sam se od početka prema njegovima ponašala kako se ponašam svugdje, nema razlike kada sam s njima, s njim, s prijateljima, sa svojima...TO SAM JA-TAKVA SAM KAKVA SAM.... I nije bilo nikakvih problema do nazad nekih dva mjeseca. Sve što me oduvijek smetalo mogla sam reći, i tako oni meni.. Međutim, odjednom se osjećam neugodno u toj kući, njegova majka mi je rekla jednom prilikom da kako ja njoj sada tako ona meni ubuduće, tipa ako ja sada ne kuham, ne perem, ne radim kako ona želi da ona meni neće čuvati djecu kad ih jednom dobijemo,,,Njegov otac je rekao da bismo se trebali već jednom vjenčati jer da smo ionako skoro pa u braku.. Dosta je tu bilo uvreda s njegove strane, sve me to pogodilo i htjela sam otići kući, na kraju krajeva nisam se još udala za njega. Imam svoju obitelj koja me voli. Svojima nisam ništa pričala o tome jer bi ih to strašno pogodilo i naljutilo. Moj dragi je bio spreman otići sa mnom, ali je razmislio i rekao da je to i njegova kuća i da im neće pružiti gušt i predati se tako lako, da sam ja njegova najdraža i da me moraju poštivati koliko i ja njih. Sada je stanje još uvijek nategnuto, ne znam kako se ponašati, što govoriti, osjećam se zakinutom ako ne mogu reći svoje mišljenje, ali ne mogu si pomoći. On je stvarno uz mene i misli da sam u pravu i njima je rekao da ako oni smatraju da moramo otići da ćemo otići bez pogovora, ali da se izjasne. Nismo baš u mogućnosti tek tako iznajmiti stan, istina oboje radimo, ali plaće nisu baš dovoljne pa čekamo neke bolje dane, ali bismo otišli, snašli bumo se. Strah me kako će to izgledati ubuduće, na kraju krajeva svi smo u istoj kući i jednostavno smo u zajednici, svi dajemo od sebe ponešto da funkcioniramo najbolje...Ali me sve to pomalo ljuti. Zašto su stariji takvi kakvi jesu i smatraju da se njih treba poštivati više nego što bi oni trebali nas? Iz baš tog poštovanja ja šutim i pretrpim neke stvari za koje nisam nikad pomislila da bih mogla. Sve zbog njega, jer takav je i on, ali što vi mislite, što je najbolje da učinimo?Znam da će te reći vjerojatno, da je najbolje da odemo, strah me da se tek tada ne naljute, ne shvaćaju da je 21. stoljeće da su se vremena promijenila, da nije kao prije, i da žena nije ta koja mora stajati u kući i odgajati djecu, nas dvoje imamo svoj život koji zbog ove zajednice nismo zanemarili, i dalje smo mladi, nećemo se zatvoriti 24 sata dnevno da bi oni bili zadovoljni, i na kraju meni je najbitnije da funkcioniram s njim, da me on voli, podržava i pazi, griješimo li?