Drage moje...našla sam se u jednom meni poprilično velikom problemu. Unazad tri godine moj brak je počeo stagnirati. Kriza ili što već, ne znam, ali znam da se dešava mnogima. Nisam tražila uzroke ni razloge tome, jednostavno je nestalo komunikacije, bliskosti, intime itd. Prestali smo obraćati pažnju jedno na drugo. Bilo mi je teško i povukla sam se u sebe. Moj se život od tada sveo na to da uglavnom šutim skrivajući tako svoje nezadovoljstvo. U par navrata pokušavala sam potaknuti muža na nekakav razgovor o nama. Nedavno mi je rekao kako sam se promijenila aludirajući valjda na to da sam dosta stvari počela raditi ne uključujući njega. Svi su vidjeli da sam nezadovoljna jedino on ne. Kad sam mu to otvoreno rekla on je rekao da to nije primijetio i da je njemu dobro. Ono što ne mogu shvatiti je ako ja mjesecima šutim i povlačim se u sebe da se moj muž s kojim godinama živim ne dovede u situaciju da me pita zašto, zbog čega, jel nešto nije u redu, jesam li dobro ili nešto deseto. Nije znao odgovor na moje pitanje. Ali...odnedavno vidim da pokušava nešto ptomijeniti. Pokušava mi se ponovo približiti ali to toliko očito forsira da u meni izaziva kontraefekat. Ne sviđa mi se način na koji to radi jer mi djeluje neprirodno i izaziva u meni nervozu, pa čak više i osjećaj odbojnosti prema njemu. Ja uzvraćam hladnoćom i ne reagiram ili mu u slučaju prevelike napadnosti dam do znanja da mi to ide na živce. Nikako da pronađemo onu sredinu i da se zajednički izborimo za ono što smo nekad imali. Ne znam šta da radim, ne znam gdje sam. Ponekad osjećam da mi treba samo samoća i mir. Kako da se izvučem iz ove situacije? Imamo jedno dijete, a u nekoliko navrata sam pomišljala da krenem sama dalje, pa opet da me pitate konkretni razlog za to, ne bih vam znala reći. Molim za savjet.