Drage dame pratim ovu rubriku i smatram da ima zaista dobrih savjeta. Iz tog razloga želim s vama podijeliti svoju tajnu i čuti vaše mišljenje o njoj. Naime, u braku sam i imam dvoje djece, situirana i zaposlena. U jednoj fazi nakon teške nezgode zapala sam skoro u depresiju i puno vremena provodila za kompom. Tako sam na jednom forumu, anonimno naravno upoznala jednog muškarca. Mislim, upoznala sam mnogo osoba, ali nekako on se izdvajao i malo po malo počeli smo stalno da komuniciramo. Uskoro se i predstavio. Radi se o muškarcu koji uopće nije anoniman i nepoznat javnosti. Skoro mjesec kasnije i ja sam popustila i predstavila se pravim imenom. To je bilo prije pet godina. Ispostavilo se da imamo zajedničke prijatelje i poznanike. Čak ni ne živimo daleko, svega 40-tak km udaljeni. I on ima obitelj. U početku ja nisam željela nikakav susret. Nisam bila spremna. To je bio razlog te smo prekinuli potpuno komunikaciju, ali on bi svakih nekoliko mjeseci poslao poruku samo da pita kako sam. Prije dvije godine smo počeli ponovo da komuniciramo. U međuvremenu sam odlučila da se sastanem s njim jer mi je silno nedostajao. Čak sam razmišljala i o razvodu. Preuzela sam inicijativu i javila mu gdje sam i koliko ću tu biti.Ispostavilo se da u tom tržnom centru radi njegova žena i to mi je rekao te da zbog posla svakako ne bi mogao doći.
E, sad, meni je to skroz normalno kad se radi o drugima. Međutim nije mi se dopalo i bila sam nezadovoljna što nije sve napustio i došao meni te sam odustala od svega. Ali on nije. Stalno održava taj naš odnos ako se uopće tako može nazvati. Šalje poruke, povremeno postavi na fb neku pjesmu u kojoj se mogu pronaći. Ipak, ja sam shvatila da ne mogu biti s muškarcem kojem nisam na prvom mjestu. Mužu jesam i ostajem s njim. Ali ne mogu se oteti razmišljanjima što bi bilo kad bi bilo i da je bilo. Šta da radim? Da li da potpuno prekinem svaku vezu s njim, izbrišem broj iz imenika, izbrišem ga iz frendova na facebooku ili da ostane ovako jer ni onako se ništa ne dešava?