Drage cure, žene i ostali :) Nalazim se u drugoj državi na praznicima, i to praznicima od 5 tjedana u nekom kampu. Kad sam odlazila, plakala sam jer će mi jako falit moj dečko i jer sam se bojala da će me varat kad me nema tako dugo il sam se bojala da će mu biti bolje kad me nema da ga gnjavim. Prvi tjedan ovdje bilo mi je užasno i dečka sam zvala svaki dan na mobitel i pričao je sa mnom, bio mi je podrška i tješio me. Idući tjedan sam malo previše popila i izašla van s curama i upoznala tipa koji je izgledom ono što je meni san snova. Plesala sam s njim, grlila ga, ali nismo se niti poljubili. E sad, do prije par dana sam se klela kako ja svog dečka obožavam, a sad ne mogu maknut oči s ovog dečka. A i on trza na mene. Moj dečko je prema meni na početku veze bio užasan, uopće me nije tretirao kao svoju curu, stalno sam plakala.. da u zadnjih par tjedana, mjeseci nije postao divan prema meni, bez razmišljanja bi ga prevarila. Skupa smo nešto manje od godinu dana, ali mi nikad nije rekao da me voli, niti išta slično. Ne kažem da mora, ali nekad, iako je sad tako dobar, posumnjam u njegovu ljubav. Ja nisam nikad nikog varala niti podržavam varanje, gadi mi se to, da moj dečko to meni napravi bila bi užasno povrijeđena i bijesna, ali ja nikad, ali baš nikad nisam osjećala takvu privlačnost prema nekom tipu kao prema ovom strancu kojeg uopće ne poznam. Osjećam se kao glupa tinejdžerka. Znam da ne smijem upropastit dobru vezu (koja je, doduše, loše počela) zbog tipa kojeg više nikad u životu neću vidjet. al ljeto je, more i ovaj me tako privlači da vas zapravo tražim podršku za to da ga barem poljubim. Nemojte me osuđivati jer znam da je to užasno i nikad nisam bila takva, al već me danima ne prolazi ta neka velika želja za tim tipom. Nije mi ni na kraj pameti spavat s njim, samo se želim poljubiti, a onda se nadat da mi grižnja savjesti (ak ću je imat, a trebala bi) neće uništit vezu s najboljim dečkom na svijetu... help pliz