Cure osjećam se tako jadno i poniženo. S dečkom sam dulje vrijeme, ali ja nekako više ne mogu protiv sebe i protiv svojih osjećaja i ponašanja. Živim s dečkom oko godinu dana u stanu. Nekako nisam baš sretna u toj vezi više, kako sam bila prije. Pokazao se je dobar i pažljiv prema meni, bio je odgovoran, pazio na sve, držao do riječi. A sada, sad je nekako sve drugačije, kao da se opustio, ne drži do sebe, npr samo jede i bude pred tv-om i onda se udeblja, pa kad skuži da se udebljao onda ne jede puno na dan i sl. Seksualni život nam je koma. Uopće se ne trudi više, stalno isto radimo, dosadno mi je i ništa me ne napaljuje, a kad dugo 'ne vodimo ljubav' onda on ejakulira za 10n min, možda i manje, i onda opet ne može najmanje 6.8 sati ništa. Pokušala sam na sve načine uvesti neke promjene, nešto da radimo, da se zabavljamo, ali nema pomaka. Npr. za Valentinovo nisam ništa dobila, niti mi je rekao sretno Valentinovo draga i niti da mi je poljubac dao. Kaže da nije imao novaca da mi što kupi. Ali zar nije imao ni za čokoladu? Kladim se da se njegovoj bivšoj to nikada nije dogodilo. Tog se sjetim i odmah sam u bedu. Kad ode kod svojih u rodni grad, samo izlazi s dečkima na tekme, kave, stalno je na fejsu i samo lajka nogometne stranice i komentira ih, ili sjedi i doma pred tv-om i gleda hokej il nešto tako. To znam jer ga pitam što radi i sl. Nikada ništa romantično ne čini za mene. Npr za rođendan sam mu rekla da mi kupi čokoladu (naravno da mi neće kupiti samo čokoladu), ali on je tako učinio, doslovno je došao s čokoladom i rekao sretan rođendan, dok je za prošli rođendan kupio mi tortu i jako me lijepo iznenadio, priredio mi je baš jako lijepo iznenađenje. Tužna sam zbog svega. Za Valentinovo sam mu kupila skupi sat, kupila sam sastojke da mu napravim jednu odličnu slasticu i sebi seksi novo donje rublje kako bih ga iznenadila. Cijeli sam dan čekala da mi kaže sretno Valentinovo, da mi daruje čokoladu i da me poljubi i zagrli, i ništa se od toga nije desilo, i onda nisam ni ja ništa htjela, jer bi se neugodno osjećao ako ja njemu poklonim i priredim nešto, a on meni ne. Uvijek mu kažem kako da što čini i što me smeta ili kako bih ja voljela neke stvari da budu, i onda kad me rastuži vidi to na mom licu (iako pokušavam svim silama sakriti žalost) i onda mi kaže kako mu je žao što mi nanosi bol i kako je to glupo što mu ne vjerujem, tj što nemam vjere u njega. I zbilja nemam vjere, kad nešto kaže da će učiniti, znam da neće, jer nikad nije (osim na početku veze), ako kaže da će doći u pola 6, neće, doći će u 6 i sl. Užasno mi je, tužna sam i samo plačem. Ne znam što da radim. Totalno sam jadna.