Drage žene. Imam jedan OGROMAN PROBLEM sa živcima, jednostavno ih više nemam, ne znam što da više radim. Gubila sam živce godinama i sad su me dokrajčili. Počelo je od kad smo se moj muž i ja oženili. Planirali smo dijete, zatrudnjela sam, rodila sam sve je bilo super ali kako smo živjeli kod njegovih roditelja, od muža mama nam se miješala u život, a ni od muža otac nije ništa bolji. Muž i od muža mama su se samo svađali da nas puste na miru, da ne prigovaraju za svaku sitnicu, ali problem je isto i kod muža. On je jako tvrdoglav i ne može mu se ništa reći, niti jedan savjet on kao sve zna, on zna trpiti i trpiti u sebi ali kada pukne pukne do kraja onda više nezna što priča i radi. Njegova mama nam je stalno upadala u sobu, mješala se u svakakve stvari, nije mi dala dijete da normalno okupam ni nahranim, sve je to ona i nije mi dala jer ja neznam. Ponašala se ko da je to njezino dijete. Ja sam prvo sa njom pričala o tome, da mi to smeta, da nas ostavi malo na miru da se moram i ja naučiti, ali ne ona se neda ne želi da se djetetu što dogodi jer ja sam neiskusna i nemam pojma o odgoju djece. I tako malo po malo, bili smo 3 mj. kod njegovih roditelja i imala sam takvu aferu sa muževom mamom da smo se morali preseliti pod hitno. Naravno moj muž je mamin sin i on nije odmah pristao, rekao mi je da se smirim i sve da želi samo dobro, ali što je ona sve radila to nije normalno. Čak mi je prijetila da će zvat socijalni zato što kao ja se ne brinem o djetetu nego samo ona i takve stvari. Ja sam bila izvan sebe i kroz par dana ja sam svom mužu postavila granicu ja idem sa djetetom a ti kako hoćeš jer ja nemogu više to trpjeti. i tako 3 mj. svaki dan sam trpila od muža mamu sve dok se nisam odselila taj dan kad sam mu postavila granicu. On je naravno išao samnom,mami od muža nije bilo pravo ljutila se na mene kako sam bezobrazna, čak me je ošamarila ali ne pred mužem, ošamarila me je zato što se selim sa njezinim djetetom. Ona je u penziji i nema šta drugo raditi nego po kući, ne druži se baš previše i sada mi je jasno zašto! Kad smo se odselili u podstanarstvo par dana je bilo sve uredu sve dok nije ona došla. Komentirala je kako je tu grozno, kako je tu prljavo, jadno dijete sa takvom mamom,a muž ništa ne poduzima. stjerala sam je vani i odmah nos do neba da sam ja kriva za sve što sam se tako ponašala prema njoj, što nismo ostali kod nje i tako. Ona nije više dolazila ovdje, ja više nisam dolazila tamo, jedino je moj muž išao kod mame sa djetetom da je vidi. Tako sam se smirila, nakon nekog vremena primjetila sam da se ne želi brinuti o djetetu. tj. kada sam ga nešto zamolila neda mu se, ili nema vremena. Nikada nije djetetu promijenio pelenu, okupao, držao ali baš ništa. Ja hoću naprimjer skuhati ručak a on je doma, da bi na tih 15-20 min pričuvao dijete, nema šanse. On je bio na kompjuteru, gledao filmove a ja kuhaj, spremaj, dijete plače mora se sa nečim zabaviti ( sada ima 5 mj. ) velim mu da pričuva zato što ne mogu sve sama, on mi kaže ajde ja ću, ali što se tiče djeteta ne pitaj me ništa zato što ja to ne znam. On samo što je napravio od toga svega je oprao suđe i znao kad tad skuhati. Kada je znao sa posla doći doma, pojeo je i otišao u birtiu sa prijateljima a mene ko da prostite je$% :( ja sam non stop sa djetetom htjela bi ja se bar malo odmoriti, odspavati zato što mi djete ne spava po danu ni po noći. po danu zna malo odrijemati ali na rukama čim ju spustiš gotovo u plač, a po noći zna odspavati kojih 2 sata i to je to. to nije normalno ali eto nekako sam se privikla. Moj problem je taj što muž mi neće pomoći oko djeteta niti malo. Gdje god ja idem tu ide i dijete, a di on ide nema šanse mora ići sam. To je bilo neko vrijeme da je on vodio dijete samo do svekrve ali više mu se nije dalo pa sam ja morala ići do nje sa djetetom iako nisam htjela. nije namjerno htjela čuvati dijete zbog mene, jer samotišla i neka sama se nalazim. Moje mame i tate nema, imam samo sestru ali ona je u Kanadi. Dakle nemam nikoga osim prijateljice. Moji roditelji su imali gadnu prošlost sa familijom tako da nitko za mene neće ništa ćuti jer sam njihovo dijete. Ali ja nisam ko moji roditelji i neću nikada biti. Moji roditelji su bili malćicu bolji od moj svekrve, ali tu su negdje. Ali imali su još neke stvari koje nebi tu napomenula. Znam se ćuti sa sestrom i ja i ona smo si najbolje prijateljice. Svake godine dođe i ona mi smiri živce. Čak mi se ponudila ako nešto krene po zlu da bude mi ona platila kartu i da dođem kod nje i muža u Kanadu sa djetetom. Znam da udugovlačim ali samo to radim da znate u čemu je stvar i što se zapravo dešava. Kada muž izađe vani reče da će doči za pol sata sat vremena najkasnije ali ga nema po 4-5 sata doma. I kada ga pitam reče mi da je sa prijateljima bio. Najgore od svega je što dijete je dosta nervozno, osjeti da sam ja nervozna pa je i dijete, ali nemogu se smiriti kada je takva situacija. pila sam tablete za smirivanje živca ali mi nisu pasale zato što sam znala par puta past u nesvjest pa sam išla na infuziju. Djete stalno plače, onda sam ja živčana i nervozna jer ju nemogu smiriti pa ju znam ostaviti u kimbiću jer poludim, odem u kupaonu umijem se udahnem i znam po neki put vrištati i plakati. Zaboravila sam napomenuti da sam bila kod doktora za to, i išla sam kod psihijatra ali oni samo govore ono šta ja sve znam da se smirim i sve to ali nemogu. Jel mi vi možete dati neki savjeti ili bilo šta, sve je dobrodošlo. puno vam hvala unaprijed ( ako vas nešto zanima samo pitajte)