Drage moje...obraćam vam se s namjerom da me smirite i uputite...naime,moji su razvedeni ima 12god. S tatom se ne cujem ali on nije važan za priču. Važna je moja baba,njegova mate. Ona je psihički bolesnik,svaku večer pije ono...pun kufer tableta. Ona je meni dok sam odrastala uvjetovala ljubav a nije ništa pružila zauzvrat. MRZIM JE najviše jer joj nikada neću moć dokazat neke stvari jer je bolesna i to me neopisivo iritira. Ona je sebi u pravu i gotovo. e sad...pokušava kupiti moju ljubav,leži na parama ali daje samo ako se ponizim i ljubim stope pod kojima hodam. Moze mi platiti i fakultet i obezbjediti egzistenciju ali to ne radi..moja mama nema novca. Moja sestra traži od mene da glumim,kaže da mi ionako sve pripada(nama) ali ja na to gledam kao na izdaju same sebe,ponižavanje. Preponosna sam za takvo što. I preglupa,jer da sam pametna glumila bi...i izmuzla sve što mogu. Moje pitanje je sljedeće:kako da pregrizem to nešto u sebi,trebam li uopće?