drage moje, ljubim vas sve koje ćete ovo pročitati. zapravo možda i ne tražim neko spasonosno rješenje, možda se eto samo želim povjeriti nekome tko će me shvatiti. :)
dakle, moj problem je sljedeći... u životu imam stvarno dosta blagoslova na kojima sam istinski zahvalna ali moje studiranje (o tome neki drugi put ;) i moj društveni život definitivno nisu dio toga...
ja više nemam prijatelja, odnosno poznanika s kojima bih mogla provoditi dane i samim time sam jako neispunjena. inače sam poprilično društvena osoba, vesela, uglavnom energična i nemam problema s pristupanjem novim ljudima, ostvarivanju nekakvog kontakta. ono šta me muči je sljedeće: u životu imam jako malo ljudi koje nazivam pravim prijateljima i to su ljudi koji o meni znaju sve. međutim, prije par godina situacija se počela mijenjat, različiti životni putevi, selidbe, problemi, su uzeli svoje i pomalo smo se odvojili...
najbolja prijateljica se udala, u neokatekumenima je i glavni cilj joj je stvarati što veću obitelj, već čeka drugo dijete. s njom se i dalje viđam, družimo se ali teme više nisu iste.. logično da ona ima ozbiljnijih problema i da me ne može više razumjeti... na neki način san se pomirila s gubitkom onog dubokog odnosa s njom.. najbolji prijatelj ne živi više u mom gradu, ali s njim sam stvarno ostala u super kontaktu, nikad nismo imali tabu teme i uvik smo tu jedno za drugo, samo na žalost ne i fizički... još jedna osoba koja mi je istinski prijatell - trenutno živi jaaako daleko.. ona je također uvik uz mene i razumi me koliko može, jer životi nam teku sasvim različitim smjerovima... jednu prijatejicu sam rano izgubila, poginula je.. to je ostavilo dubok trag u mom životu... s jednim prijateljem je nedavno puklo sve jer je već dvije godine zaljubljen u mene, ja ga gledam kao brata i to jednostavno više nije moglo tako funkcionirati... nedavno je puklo još jedno prijateljstvo... desetogodišnja prijateljica mi nije mogla prijeć preko nečega, dok sam ja nju nebrojeno puta prešla preko puno toga... ostale prijateljice su postale poznanice i onako rijetko mi se dogodi kakva kavica, šetnja i sl... odnedavno imam prekrasnog dečka i on je društven također samo, za razliku od mene, on stvarno uvijek ima nekog pored sebe. njegovo ogromno društvo me stvarno lipo prihvatilo i super mi je s njima, ali to je njegovo društvo, razumite me? ne želin stalno bit s njima, trebaju vrime samo za sebe, muške izlaske bez žena. :) meni je drago šta je on stalno negdi, makar to značilo da ga ja ne vidin po par dana, da ne bi slučajno netko pomislio kako san ljubomorna na njega. ja u svakoj vezi cijenim svoju slobodu i poštujem tuđu tako da kad on gušta, guštan i ja. on me razumi, al me ne može razumit potpuno, kužite? i ne daj bože da može jer bi to značilo da je u istom sranju ko ja hehe..
ono šta meni očajnički treba je neka ekipa, društvo... želim na kave, u šetnju, kino, kazalište, na večer poezije/proze, vani... najbolje funkcioniram i najsretnija sam kad sam okružena ljudima... a jako rijetko sam njima okružena - nekad se zna dogodit da u godini dana svega desetak dana budem dio neke ekipe (krštenja, neke feštice, spontane privatne zabave i sl.) i tad imam prekrasan osjećaj pripadnosti... a onda dođe sutra, pa prekosutra,.. pa prođe tjedana i tjedana dok opet ne doživim takav jedan dan koji će mi napuniti baterije. ovako, najbolje godine mi prolaze bezveze,.. i tako godinama već (ranije nisam puno izlazila jer ljudi nemaju sluha za moje želje, za moju muziku i ono par ljudi s kojima san izlazila su šminka, iako to nije moj đir svejedno bi nekad izlazila s njima, a oni sa mnom ne bi...) skoro svaki dan mi je isti, svaki dan san doma... ok, pomažem mami oko nepokretne tete i to mi stvarno nije teško ali želim i malo života vidit jebemu... nikad nisan iskusila pravi studentski život o kojem toliko slušam... nekad danima ne iziđem na zrak, ne računajući odlazak u dućan.. eventualno odem sama malo prošetat... a kad i izađem, uglavnom idem sama, di god... jedinica sam tako da opcija brata/sestre otpada... osjećam kao da venem pomalo... treba mi ekipa da živnem... i nemojte sad mislit da sam depresivna hehe, istina pukne me nekad malo tuge i usamljenosti ali inače sam stalno stvarno ok. samo bi bila još sretnija i potpunija da to mogu dijeliti s ljudima oko sebe.
kao šta san već rekla, nije meni problem nekome pristupit niti tražim u startu neko duboko prijateljstvo (najprije sama sam povrijeđena toliko puta da odsad i na jogurt pušem) nego teško je danas upadat ikome... svi već imaju formirane ekipe, dovoljan krug prijatelja oko sebe... ili ih je već prošla želja za izlascima jer su ih imali više nego što je prosječan bosanac ćevapa pojeo i sl. :)