Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja, izašli i već na prvom sastanku smo jedva skidali ruke jedno sa drugoga. U toku samog izlaska i nismo baš pričljivi tu šljakamo, ali zato na intimnom dijelu se itekako slažemo. To mi je bilo čudno jer me niko dosada nije tako privlačio i inače se nebi ni upustila u odnose tako rano a kamoli na prvom/drugom izlasku, međutim sa njim je drugačije osjećam se opušteno i nežalim ni radi čega. Da naglasim ni našta me ne prisiljava. Oboje smo u 30im. Naše viđanje traje već nešto više od dva mjeseca. Problem je što neživimo blizu jedno drugog i nemamo mogučnost da se češće viđamo. Tako da smo se u ovom periodu vidjeli nekih 7-8x. Uglavnom u kafiću gdje se suzdržavamo jedva jedno od drugog i onda završimo kod mene. Ono što mi smeta jeste što i kad se neviđamo se zapravo i nečujemo, poruke su površne (javi se, upita šta radim, šta ima novoga itd.), tako da se u biti i nepoznajemo. Jednostavno rečeno mi smo ljubavnici. Razmišljala sam da li sam ja spremna zadovoljiti se samo time ili želim ipak nešto više-ispunjenije prije nego njega pitam šta on misli o nama, šta smo mi. Ono što bi ja željela je više. Želim biti u pravoj vezi, upoznati ga i mimo tog sexualnog dijela jer nam je tu odlično i mislim bi nam moglo biti dobro i na drugi način. To sam mu i rekla, naročito jer i on pita šta smo mi? Ljubavnici? Na pitanje šta bi htio da smo kaže neznam. Dobro nam je ovako, zar ne? Razgovarali smo i rekao mi je da ga privlačim kao ni jedna druga, i da zbog toga i nije razmišljao o ničem drugom(emotivnom/duhovnom upoznavanju). Rekao je da zato nezna. Otvoreno sam mu rekla da mi je prvi momak s kojim imam ovakav odnos jer dosada su sve bile „normalne veze“. On je na to rekao da mu je isti slučaj. Ono što ja nisam sama sa sobom raščistila jeste na šta sam spremna pristati? Da li želim vezu zato što mi se sviđa ili zato što sam navikla na takav odnos. Da li želim biti samo ljubavnica i pri tome „strahovati“ da ću se zaljubiti i onda patiti ak on ne promijeni svoje mišljenje i poželi me bolje upoznati i na drugi način. Ili se mogu odreći i ove vrste viđanja i (iskreno uživanja u našoj intimi) i na taj način ranije prekinuti agoniju. A onda mi prijateljica savjetuje da uživam u svemu što sad imam pa dokad traje, a ko zna možda iz toga izrodi i ljubav na duže staze? Zaista nisam pametna šta odlučiti a da nebudem povrijeđena. Uz to nemam baš sreće za upoznavanjem novih momaka, zato se dvoumim dal odbaciti i ovo i biti sama i ko zna kad će šta „naletiti“ ili jednostavno opustiti se i viđati se ovako snjim pa šta bude. Zanima me ima li koja savjet za mene, kako da si olakšam u donošenju odluke? Imate li kakav savjet, mišljenje o svemu ovome? Olakšat ćete mi da čujem objektivno mišljenje, jer sve ovo me zbunjuje i mislim da postajem subjektivna i da nemogu jasno razlučiti stvari. Kad malo ičšitam sve što sam napisala mali glasić mi govori djevojko draga on samo želi sex i uživa u tome, da želi šta dr potrudio bi se više. Možda mu se jednostavno nesviđam, privlačim ga i to je to. Uzgred kako je u drugom gradu da naglasim da poudano znam da tamo nema nikakvu drugu djevojku (znači to nije razlog).