Pozdrav drage moje!! Ne znam odakle da počnem...Uglavnom u vezi sam 4 godine....od toga 3 u braku s rastavljenim muškarcem koji ima dvoje djece u dobi od 23 i 18 godina.....Žive s majkom.....Što se tiče nas dvoje..naših zajedničkih interesa i ciljeva u životu...slažemo se...moralni oboje...neskloni prevarama u bilo kojem smislu....Za razliku od njegovog prethodnog braka....Da skratim...ja sam se doselila njemu u njegov stan....i to je jedan od problema....ako bilo što maknem ili taknem pogotovo vezano za nekakav suvenir sina njegova..koji je za sada problematičan tinejdžer nastane pakao...U stanju mi je puno toga ružnog izgovoriti....toliko ružnog da je te riječi teško zaboraviti...ostavljaju ožiljak...ne znam gdje su granice.....Kažu da je brak gutanje i trpljenje....ali za Boga miloga??? Isto tako prilikom svake prepirke užasno mu je drago spomenuti i prijetiti razvodom...jer on ovako više ne može...ja ne mogu prihvatit njegovu prošlost...djecu....želim ga odcijepiti od njih....smutljivica sam??? i sl....vjerovatno zna kako se panično bojim rastave...Ali prilikom zadnje svađe(naše svađe izgledaju otprilike tako da on gubi razum i viče...dok ja šutim).....e sad...ja više nisam u ništa sigurna...ubio me u pojam...skoro dokrajčio...ok...masu stvari je izrečeno u ljutnji....ali zar je to opravdanje.....Znam da me voli....nije tipičan sebični muškarac u ničemu....ali ima i ovu dr tamnu stranu...dal su razlike te premostive....valja li odustati dok je vrijeme...rastati se u miru...koliko god to bilo teško...početi iznova...mada je strah prisutan...volim ga...ali momentalno u ništa nisam sigurna nit želim donositi odluke preko noći ili u ljutnji...mada je on meni u ljutnji rekao da kupim stvari svoje...da je on gazda...a ja tu samo živim.....Pomoglo bi puno ukoliko neko od vas ima barem sl iskustvo.....