Drage sve! Stvarno mi treba savjet, a trenutno nemam snage to reci nikome u lice i traziti ga od dragih osoba. Ovako stoji moja prica, ukratko: Imam decka, stariji je od mene 2 godine (meni je 21), zajedno smo vec 5 i pol godina (i znam da smo bili djeca kad smo se upoznali i sve to, ali mislim da je on onaj pravi). Sve ove godine smo provodili predivno, bile su tu one male svade koje postoje u svakoj vezi pa zato njima ni ne dajem vaznost, zaboravljene su za pola sata. Mislim nemojte me shvatit da meni nije vise lijepo s njm, samo postoji jedan problem i to je to! Ovako, on vise ne zeli ici van, izlaziti, cugat... Prije je bio, ali ne lazem stvarno.. ono partyanimal ! :) lijepo se sjecati tih ludih izlazaka s njim. Ali jednog dana prije kojih godinu i pol se desilo da su nas u gradu po noci uhvatili neki idioti i pretukli (vise njega nego mene, ustvari ja sam dobila samo samar, dok je on bio cipelaren na podu). Bili smo sa svojom ekipom vani, ali oni su u tom trenu samo nestali i rekli da nisu primjetili da se nesto dogada... da ne kazem da sam ja urlikala i moglo me cut pola grada. Na kraju su ti decki, kad su ga dobro izlemali, rekli da su ga zamijenili s nekim likom. Od onda on ima problema s tim. Kaze da se uzasno osjeca ako mi odemo van, da mu se pocnu dlanovi znojit, da mu srce kuca ubrzano, ono svi simptomi nekog stresa ili soka, ne znam. Zamolio me da nikom ne govorim, ni nisam. Kad ga neko pita dal idemo van nekud on sav problijedi, vidim ga da poludi. A opet, ne zelim bit sebicna, ali zelim se zabavljat, zelim ic van s curama, zelim se isplesat i sve ono kaj zeli cura u mojim godinama. A ako kazem da bi ja isla tako s curama, on kaze onako ljuto da radim kaj got hocu, samo nek on ne zna di sam jer ne moze to trpit, u smislu doma bit i cekat da se meni nes ne desi. Reko je da bi bez beda izasao sam s frendovima, da mu to nebi bio bed, ali ne zeli, neda mu se.Na kucne partye sa bliskim prijateljima uvijek idemo. A samnom ne moze bit vani jer ne moze kontrolirat to neko lose raspolozenje i stalno bi bio na nekom ludom oprezu i tak... Reko mi je da nije normalan, ali ja to ne vjerujem. Volim ga, o boze koliko ga volim. On me spasio od mene same, spasio me i maknuo od najgoreg neprijatelja mladih, droge, (i ne nije zbog toga takav jer smo to odavno rjesili i presli preko toga, to vise ni ne postoji u nasim razgovorima, to je gotova prica, znamo to oboje), toliko je toga napravio za mene, imala sam sjebano djetinjstvo, zivot s ocuhom koji je kreten, sve mi je bilo jadno i crno dok nije dosao on i sve pretvorio u srecu. A ja? Ne mogu mu pomoc oko jedne stvari i ispadam sebicna jer ne mogu bit doma stalno i kao da me lovi neka depresija il tak nesto... Zelim mu pomoci i zelim onog starog njega, zelim da ZELI samnom izac, napit se, smijat se, plesat, sve ono kak je bilo. I da, bitno je napomenut da sam toliko probala s njim razgovarat, ali ne.. njegov odgovor je da ne zna zasto je takav i da to ne moze kontrolirat, ako malo forsiram razgovor onda pocne opet ono, znoji se, cima nogom zivcano, i kad ja pricam neko vrijeme na kraju poludi i kaze da je lud i da ne zna sta mu je i da si ne zna pomoc, uglavnom vecinom cujem ono ne znam ljube, fakat ne znam kaj mi je... pliz dajte neki savjet, mozda se neka nasla u slicnoj situaciji, ja stvarno nemam pojma, jos sam mlada za ta neka mozganja i mozda nisam dorasla problemu, ne znam... eto... to je to, hvala svima!