Drage moje, s obzirom da pišem, imam i problem, uglavno da počnem, do prije mj. dana sam bila u vezi 3 i pol godine, on mi je bio prvi s kojim sam se poljubila, kojeg sam iskreno zavoljela i s kojim sam prvi puta spavala. Na početku veze sve je bilo idealno (kao i u većini veza) , ali kako je vrijeme prolazilo u meni se javila želja za više prostora, htijela sam više izlaziti, nikome ne polagati račune gdje sam, s kim sam itd... Zbog toga su se javili problemi jer sam ga par puta prevarila, on je prešao kroz sve to i oprostio mi, ali i ja sam i dalje bila razuzdana i hodala s drugima dečkima po kavama. Shvaćam da mu je stvarno više bilo dosta mog ponašanja i da je morao prekinut. Znam da sam ga jako povrijedila i žao mi je jako, zapravo se sramim toga. Ne zaslužujem ga, ali tek sada kad sam ga izgubila shvatila sam što sam napravila. Shvatila sam koliko ga zapravo volim i da se želim promijenit, te da je on muškarac s kojim želim provest ostatak svog života. Promjenila sam mnogo stvari u ovih mj. dana, trudim se bit nova i bolja osoba i želim ga vratit. Nakon svega to je jako teško, svijesna sam toga, ali vjerujem da je moguće. Strpljiva sam i dala sam mu vremena jer je rekao da će mi možda dat šansu, ali da sad stvarno treba vremena. Trudi se bit strpljiva i uspijevam u tome, ali ubija me pomisao što se svakim danom sve više udaljava od mene i bojim se da ću ga u potpunosti izgubiti. Ne opravdavam svoje ponašanje ali mislim da je rezultat mladenačkog ne iskustva, i želje za slobodom. Puno sam razmišljala nakon prekida i shvatila što želim, i da mi adolescentska flertovanja više nisu bitna, te da se želim skrasit i osnovat obitelj s muškarcem a to je moj bivši...