Drage moje, je li u redu biti ljuta na muža toliko dugo i jako da ne da pomišljam na razvod, nego bi ga najradije lopatom mlatila?! Imamo malu bebu i njega doslovno nikad nema doma. Posao je takav da se zaista često mora ostati duže, ali da se bas nikad ne može napraviti iznimka nije mi jasno. Pogotovo zato sto je on jedini tamo toliko dugo. Ne mislim da me vara, ali mislim da je neorganiziran i iracionalan i da često vlastitom opsesivnoscu mora nešto završiti taj dan, jer je takav i inače. On ne izlazi, ne puši i ne pije, sve troši na nas, ali mene taj posao izluđuje. Ne mislim da sam u postporođajnoj depri ali mi očajnički treba pomoć, predah, društvo. Razgovarali smo milijun puta i on se slaže sa mnom, zao mu je bla bla ali pomaka nema. Mora nekad i poslovno na putovanja i to me izluđuje. A mora i na trening bla bla. Za trening kaže da mu je to jedino uz posao sto radi. Načelno da, ali često tako “jedino” nešto iskrsne i njega nema ni do ponoći. Kad je bilo božićno vrijeme, Non stop neki domjenci na koje mora ići zbog šefa, a beba mala. Ja sam se dovela do toga da ga ni nacrtanog ne mogu vidjeti, a o seksu da ne govorim. I večeras je otišao na trening iako je dva dana prije bio na putu.
Jedan pišljivi trening nije mogao zbog nas propustiti. Pitanje je zbrčkano, znam, moji standardi pisanja su inače puno visi, ali bas sam dušu istresla.
Jesam li luda, zahtjevna, sto? Mogu se ja miriti sa stvarima ali tako mi trnu sve emocije prema njemu. Ili ja nisam za brak i za trpljenje. Kako ste vi irješavale ili bi rjesavale ovakve situacije?