Drage dame! Tek mi je 19 godina i smatram da ima mudrijih i iskusnijih žena ovdje koje mi mogu malo pomoći. Naime, radi se i mojoj vezi s dečkom. To mi je prvi dečko i sve sam s njim napravila prvi put. Nismo dugo zajedno tek nešto više od pola godine, ja imam 19 on 24. Bio mi je dobar prijatelj dosta dugo prije nego što smo krenuli u bilo što. On je očajno želio biti sa mnom, jako se zaljubio, ja zbilja nisam htjela, nije me privlačio na taj način, međutim dala sam mu priliku. On je zbilja dečko kakvog se može poželjeti, daje mi pažnje, nije mu teško slušati me, ima razumijevanja i strpljenja, ja sam mu jedina cura na svijetu i to sa sigurnošću govorim, Zbilja ima karakter i kada voli onda voli. On cijeli odnos shvaća veoma ozbiljno, ima planove za našu budućnost i uvijek i u sve uključuje mene. Međutim, ja ne osjećam isto, mislim da sam premlada, koliko god je dobar i brižan ne zadovoljava me na intelektualnom i duhovnom nivou, smatram da se još moram sama formirati i razvijati. Nisam tip osobe koja se lako zaljubi i više volim samoću i mir, i mogu reći da u ovoj vezi ne osjećam zadovoljstvo i sreću, jer želim slobodu, a opet i neku sigurnost. Jednostavno, ne vidim se s njim. Uz to ni moji roditelji nisu oduševljeni s tom vezom, ali oni ne znaju kakav je on i koliko mu je stalo i što je sve napravio zbog mene. Zanima me vaše mišljenje, opet ponavljam, mislim da sam premlada, čeka me faks, a ne mogu reći da ga toliko volim da sam spremna vezati se, jer nisam. Ne znam što da radim, da nije ovakav kakav je, davnih dana bih prekinula. Često sam prekidala pa se sutradan pomirimo, jer smo navikli jedno na drugo, a navika je zajebana stvar. Recite mi jel izmišljam, jel to gospodin pravi ili da slušam svoje srce koje mi govori da je prerano, da odem, vjerovatno smo pravi ljudi u krivo vrijeme, jer ja jednostavno nisam spremna. Hvala unaprijed :)