Pozdrav. Drage dame tražim od Vas savjet jer ne znam tko bi me drugi mogao bolje savjetovat,ipak ste Vi starije i iskusnije. Imam 18 godina i odmalena sam sramežljiva,povučena,katastrofa živa. To me koči u svemu,u pričanju s nepoznatim ljudima,pričanju s dečkima,iznošenju svojih stavova,koliko toga želim reći na satu,ali ne mogu,bojim se i tako sva moja inteligencija propada u vodu,neki profesori me smatraju smotanom. Na ispitu pokažem odlično znanje,a na usmenom dobijem 2. Idem li sama u grad to je noćna mora za mene,najradije bih se pokrila nekom vrećom i trčeći prošla kroz hrpu ljudi. Kad idem van,sva sređena sram me što me toliko dečkiju gleda i molim Boga da mi ne priđe nitko. Znači samopozdanje mi je na nuli. Slatka sam i prosječno zgodna tako da svi kažu da privlačim mušku pažnju i bez nekog lickanja što mene užasava,umjesto da mi laska.Dečka nikada nisam imala,samo sam ih odbijala,jer nema šanse da bih ja bila opuštena s njime,a tek kad bi me išao poljubit samo bih se osramotila. Ne znam je li ovo što ću napisat povezano sa stidom,ali imam osjećaj kao da zaostajem za svojom generacijom ili sam poremećena žestoko,aseksualna. Dok su cure iz razreda i frendice još davno počele pričat o spolnim odnosima,meni je to odvratno,ne mogu se ni napalit,ništa.Nemojte mislit da sam sada neka čudakinja,štoviše jako sam dobra cura,zabavna,draga,imam dosta frendova i sve je normalno,iskrena sam,samo me ovo jako muči. Grozno se osjećam i smatram da trebam otići makar psihologu,ako ne i psihijatru na razgovore. Što Vi mislite?
Anonimni korisnik
Pozdrav. Drage dame tražim od Vas savjet jer ne znam tko bi ...
Hej, slobodno nam se obrati
Imaš pitanje vezano uz ljubav, bolne mjesečnice, što da dalje napraviš u životu, poslu?