Drage moje, ne znam kako da vam opisem moje stanje agonije.Zelim da mi kazete,da li pretjerujem ili je zaista tesko kao sto i osjecam. Oca sam izgubila 13.12.2015.,mamu 4 godine ranije .Uzasan osjecaj.Jako sam tuzna i stalno mi se vracaju neke slike,vecinom potiskujem.Nekad uspijem nekad ne.Za to tesko vrijeme moj momak,sad vec muz mi je velika podrska u svemu.Udala sam se prije 2 mj.i preselila u drugu drzavu.Nekako sam mislila cak da ce mi promjena klime i svega dobro doci.Da cu nekako ponovo poceti...Medutim...Zivim sa svekrvom,koja je stvarno ok.Pazljiva je i pomaze mi..Ali ona mi se mjesa u to sta trebam da obucem kad s njom idem kod porodice.To mi je van svake pameti.Meni to jako smeta i naravno rekla sam.Imale smo par konflikata zbog toga.Ne zelim da mi se bilo tko petlja u moj zivot i moj nacin oblacenja.To me jako gusi i dovodi me do ludila.Nerviram se sto moram s njom da zivim.Nervira me sto zivim s njegovim,sto se moram smijati kad mi se ne smije.sto pricam kad mi se ne prica.sve me to gusi.povrh svega ne znam jezik,nemam poznanika.stalno sam kuci.pocinjem nekako da ludim.muz mi je ok i pokusava mi pomoci da prevazidem to.nekad misli da pretjerujem.ali ja sam nekad tako nesretna.sve me ovdje nervira.Opet nekako razmisljam da se vratim u svoju drzavu,ali volim ga i ne bih ga mogla ostaviti.Sta bi mi vi rekle?da li pretjerujem?sta se sa mnom desava?! hvala vam
Anonimni korisnik
Drage moje, ne znam kako da vam opisem moje stanje agonije.Z...
Hej, slobodno nam se obrati
Imaš pitanje vezano uz ljubav, bolne mjesečnice, što da dalje napraviš u životu, poslu?