Prije bismo ga odnjeli na spavanje, svaku večer u približno slično vrijeme i on bi zaspao. Nekada bi se malo igrao u krevetiću a nekada bi odmah zaspao...
E sad je to druga priča. Nosimo ga po nekoliko puta. Prvo legne i sve je dobro i čim siđemo, on počne vikati, pa histerično plakati, bacati igračke po sobi, siliti se. I čim dođem po njega on se u sekundi smiri. Iscrpljujuće je to jer kada on legne tek se tada možemo malo opustiti pred tv-om. Sad ide spavati kada idemo i mi. I još nešto, počeo se isto ponašati i kada treba obaviti podnevno spavanje. Ne znam šta da radim sa njime. Postao je jako neposlušan. Molila bih Vas da me savjetujete. Hvala. mama J.
Draga mama,
prema teoriji razvojne psihologije dijete s otprilike 18 mjeseci ulazi u fazu negativizma. „Neću“ mu postaje omiljena riječ. Što naravno ne znači da će od sada sve biti po njegovom nego da roditeljima treba „malo“ više strpljenja. I sama trenutno prolazim kroz to iskustvo, pitala sam se kada će se pojaviti, te moja djevojčica s posebnim žarom viče „nećuuuu“.
Zapravo dijete u to vrijeme spoznaje da je jedinka sa svojom voljom i počinje eksperimentirati. Što naravno nije čudno, zamislite da vi odjednom shvatite da imate neki utjecaj kojeg do tada niste bili svjesni. Vjerujem da biste u najmanju ruku bili znatiželjni. Imajući na umu da dijete nije zločesto, već da isprobava vaše granice možda će vam biti lakše uči u stanje strpljivosti i nastaviti provoditi svoju volju s malo više napora no do sada.
Predlažem da ne inzistirate na stvarima koje vam nisu jako bitne. S druge strane, koliko sam shvatila odlazak na spavanje u određeno vrijeme vam je bitno zbog raznih razloga te na tome INZISTIRAJTE.
Ne dopustite da ide spavati kada i vi. Takvo što imati će posljedice koje će utjecati na vaš međusobni odnos i harmoniju života. Biti ćete umorni, možda i nervozni pa sutradan nećete imati strpljenja za bezbrižnu igru. Stoga kada vaš sin počne plakati pa histerično plakati dođite ponovo u njegovu sobu, smirite ga, pa izađite. To činite toliko puta koliko je potrebno da odustane. Bitno je da ga smirite, da dođete kada plače, ali pri tom mu možete reći „Ljubavi, možeš plakati koliko hoćeš, ali sada je vrijeme za spavanje i ostati ćeš u sobi, koliko god ja puta dolazila.“ I nemojte ga, nikako povesti sa sobom u dnevni boravak ili već gdje provodite večer. Možda će vam se činiti da to nikada neće proći, ali ja vam garantiram da hoće. Koliko će trajati ovisi o tome koliko je uporno vaše dijete. Pripremite se na tjedan dana, a trajati će nešto kraće.
Vi ste veći, stariji, imate više iskustva, znanja nego vaš sin i za očekivati je da budete uporniji. On je mali dječačić koji isprobava vaše granice. Ne popustivši mu postaviti ćete mu granice i pružiti osjećaj sigurnosti. Znati će da s ovom mamom nema šale, a takva mama će ga sigurno zaštiti u situacijama kada bude potrebno.
Želim vam puno strpljenja. Kao što sam rekla i moja djevojčica prolazi kroz tu fazu i jako mi je zanimljivo kako od jedne poslušne djevojčice postaje mali bundžija koji pokušava istjerati svoju volju. U nekim situacijama, koje nisu bitni meni, niti za njen razvoj, po mojoj procjeni, joj popustim kako bi stekla i to iskustvo, a u onim drugim ustrajem ma koliko god trebala vremena, energije i strpljenja.
Pozdrav,
Jelena Vrsaljko, TA psihoterapeut, Centar Proventus