U mladom sam braku. Zbog traumatičnih iskustava i teških situacija(i njegovi proeblemi s njegovima, i moji s mojima veliki), počeli smo se u tim teškoćama i raznim problemima sve više svađat. On se bacao po podu, plakao, derao tako da susjedi lude, bacao stvari. Meni je otac nasilnik, pa se bojim bilo kakvih takvih situacija, padne mi mrak na oči i ukočim se i hoću samo pobjeć. Muž kaže da samo želi da ga zagrlim kad mu je teško, da me nikad ne bi udario, i imam dojam da ne razumije kako je to nekom ko ja ko se biji svakog zvuka i ko nema snage grlit nekog ko se baca pred njim, jer se boji scena...ja ne znam. Sad je na putu trenutno i dobri smo si, nismo ništa o tome direktno pričali ali sve je kao bolje. No meni svašta prolazi kroz glavu-ne razumijem u kakvoj sam situaciji, trebam li se rastat iako ga volim, ima li itko ikakav savijet?