Pozdrav svima, moj veliki problem je dečko koji ne želi raditi :/ Oboje smo studenti i živimo skupa, roditelji su mu nezaposleni dok je kod mene situacija da mi radi samo mama, a imam i brata studenta u drugom gradu. Dok su njegovi još bili zaposleni bilo je koliko toliko oke, svatko je plaćao svoje i dijelili smo sve, nije bilo bitno dali idemo na kavu, jedemo sladoled ili nešto - uvijek bi sve išlo pola pola ili jednom ja platim drugi puta on nije važno. No otkako mu roditelji ne rade on živi od svoje ušteđevine koja je sad već pri kraju. Najveći problem je što on ne želi raditi. Ima vremena, nema predavanja svaki dan, a na mnoga ni ne ide jer nisu obavezna, ali on jednostavno ne želi raditi. Govori da želi, a kad mu kažem da nek si nađe neki posao ne želi. Neće krenuti, stalno ima neke izlike: ovo ne mogu zbog faksa, ovaj mi se nije javio itd. Mnogo puta sam mu ja našla posao kad netko objavi i on uvijek nađe neki izgovor. Samo sjedi doma pred računalom i gleda tekme. Roditelji mu uopće ne daju novaca, a ta štednja je skroz pri kraju. Ne znam što da radim jer se to već i odrazilo na naš život skupa. Ja zbog zdavlja moram kupovati sebi posebnu hranu i puno voća i povrća moram jesti i onda ja napravim račun od 60 kn za voće i ostalo i onda mi on to pojede, oke, nek jede nije problem naravno da ću mu dati i da smije uzeti, ali mi je problem jer više niti ja nemam novaca (inače radim kad bude posla preko student servisa pa si nešto zaradim). Ne mogu više "hraniti" i sebe i njega. NIje problem ako uzme jednu, dvije banane, ali je problem kad ja to kupim za svoje novce i onda mi on to pojede da ja nemam. Neda mi se otići u menzu pa si naručim (naravno i njega pitam dali želi - ali ne želi kao da mu ja plaćam), a onda kad hrana dođe uvijek me traži griz, dva, tri i tako ode pol sendviča i na kraju se ja niti ne najedem. Uglavnom jedemo u menzi. Ne želim da ispadne krivo. Nikako da ga natjeram da ide raditi da si zaradi nešto pa da si može priuštiti pizzu, kavu, sladoled ili što god već želi. Neću ga niti tjerati, mislila sam da bude shvatio sam i da mu bude žao roditelja, a njegove riječi su svaki puta iste - pa ne daju mi oni više novce pa mi nije žao. Ne znam što će se dogoditi sljedeći mjesec kad se ta štednja potroši. Već mi je teško jer mi je žao. Ne možemo više nikuda otići, u kino, na sladoled, čak niti na cugu, niti van s prijateljima - jer on nema novaca da kupi cugu (pa kupim ja u većini slučajeva, ako ga uspijem nagovoriti da idemo ipak van), da odemo na kavu ili nešto. Molim vas da me pokušate razumjeti, užasno mi je teško gledati to, a opet sam jako ljuta jer on ne želi raditi, a ne želim biti cura koja će samo skakati nekome po glavi i nešto tupiti. :(