Pozdrav drage moje žene.

U braku sam nekoliko godina, a u vezi puno više. Nemamo djece. Zadnjih par mjeseci razmišljam kako bi mi bilo bolje da sam sama i da živim svoj život. Već dugo sam dosta nezadovoljna tu gdje živimo. On to zna, ali se ništa ne događa. Prošle godine mi je rekao da ćemo se seliti ove, ove mi kaže da ćemo iduće, itd... Imala sam i manji "okršaj" sa jednim članom njegove obitelji. Odnosno, ja nisam ništa napravila niti rekla. Ta je osoba mene verbalno napala, ja sam se povukla, ali sam mužu rekla. Njegov odgovor je bio: znam da je takav, ignoriraj. Nisam ja bezgrešna i bez mana. Daleko, daleko od toga. Ali sam se trudila svih ovih godina i došla sam do točke kada to više niti mogu, a bome niti želim, jer imam osjećaj da me se ne poštuje, da se ne cijeni sve ono što ja radim i da moje želje nisu bitne. Dali je još netko od vas bio u takvoj situaciji i šta ste napravile?