e ovako, moja situacija je malo specifična. imam 32 godine, udala sam se u 20. rodila u 22. razvela u 24.godini. brak mi je bio pun nasilja,maltretiranja, ponižavanja. živci su mi bili doslovno na rubu, ali morala sam se brinut o djetetu.poslije toga godine samoće,par pokušaja neke veze, uglavnom puno razočarenja. prije par mjeseci sam upoznala jednog dečka, on je mlađi dvije godine. zna cijelu moju situaciju i prihvaća sve. prema meni je divan, upoznao je mog dječaka, oduševljen je njime, razvijaju neki svoj prijateljski odnos. svojim postupcima mi pokazuje da misli ozbiljno sa mnom. upoznao je moje roditelje(kad idemo van, dođe doma po mene) i moje sestre; mene je isto upoznao sa svojim sestrama. nedavno sam bila u prilici da me upozna sa svojim ocem, ali sam se ja malo postidila, a on kao da je jedva dočekao (rekao je drugom prilikom, da će me odvest doma itd). ja sam malo možda previše nesigurna u sebe, i tako analiziram njegove postupke i strah me da se opustim 100%, jer se bojim razočarenja. Viđamo se često, sami izađemo bar jedanput tjedno, ali vodimo ljubav u prosjeku svako 10-ak dana. tada nam bude fenomenalno, i inače kaže kako me poželi,ali ja se pitam ponekad zašto češće ne inicira da vodimo ljubav. recimo nismo izašli ima 10 dana, i večeras ćemo vani,a on kaže da povedem i malog, jer mu odavno obećavamo da ćemo ga izvest na pizzu(a za nas dvoje nasamo kaže - pa ljubavi tu smo, bit će toga,polako, nemoj bit nesigurna,tvoj sam 100% i slično tome)...mislim, meni je drago što on tako razmišlja,ali ja se bojim da ne dođe do nekog zahlađenja ili tako nešto...