Drage moje,

u kasnijim sam dvadesetima i imam decka skoro tri godine. Problem je sto mu ne vjerujem,a nemam bas nekog konkretnog razloga.Nekad sam toliko lose raspolozena da izazivam svadju.A kad do nje dodje shvatim da sam pogrijesila.On nekada ignorise to cisto da se ne bi svadjao samnom,a ja mislim kako je njemu svejedno,da mi tako dokazuje da sam upravu,pa sam jos gora.On se il povuce il pukne.Pa onda nekada ja moram spustiti loptu,jer shvatim da sam pretjerala.Imam osjecaj nda je samnom,a trazi "bolje",da mu ne odgovaram za brakj,da kmu odgovaram samo u krevetu,po njegovim rijecima,ponasanju,.Da bude na netu i da se dopisuje,uhvatila sam ga prije jedno dva puta,ali tad sam isto tak pretjerala,pa mozda mi se tak svetio il sta ja znam.Puno razmisljam i ispitujem u strahu da ce me povrijediti i napraviti budalom.On to zove ljubomorom,bolesnom.Ajjj jesam li imalo upravu ak sumnjam ili pretjerujem.Volim ovog decka i ne zelim ga izgubiti,a kako se ponasam,rizikujem punoo..Pozz svima,mojim zagrepcanima posebno :) Hvala