Došla sam do krajnje točke svog nezadovoljstva u braku. Pustila sam da prođe nekoliko mjeseci da potvrdim svoje osjećaje prema suprugu i došla do zaključka da sam potpuno prazna. Ne radi se o nikakvoj prolaznoj krizi (u braku smo 14 god.), nego jednostavno mi je sve postalo ravno. Počeo mi je ići na živce samim svojim prisustvom i obraćanjem meni na bilo koji način. Mrzim sebe što mi se ovo dešava, ali ne veseli me više ništa s njim, ni odlasci kod prijatelja, rodbine, ni ljetovanja, ni intimni odnosi, ni ako se trudi ni ako se ne trudi i da ne nabrajam dalje. Nije mi ništa loše napravio ali ne mogu se natjerati da razmišljam drugačije. Imamo jednu curicu. Zbrinuti smo i financijski. Sve zvuči idealno, osim onoga kako se ja osjećam. On je pun planova a ja nemam volju ni za što. Ne s njim. Mislim da ovome nitko nije kriv. Ne znam kako da pričam s njim. Znam da bih trebala biti iskrena i reći mu to ali nemam snage. Bojim se njegove reakcije. Ne želim da pati. Nedavno sam mu nešto spomenula kako mi je ali završio je rečenicom da će sve biti u redu. A ja sam sigurna da neće. Da li sam ja uopće normalna???