Pozdrav svima! Ja bih da sa vama podijelim svoj problem, ko zna, možda me neko i bude shvatio.... Već duže vremena patim od depresije. U jednom periodu vremena bila sam dobro, pa se onda depresija vratila. Onda sam jako, jako dugo bila doista dobro i već sam mislila da se ovo nikada neće vratiti, ali eto, ponovo me "pogodilo" svom žestinom. Trenutno sam u fazi kad sam vrlo zlovoljna, tužna, pesimistična, razdražljiva i plačljiva. Bježim u san i jedva se mogu natjerati ujutro da ustanem iz kreveta. Da li ima svrhe objašnjavati da radim posao koji ne volim i koji je daleko od onoga što sam završila, ali sam ga prisiljena raditi jer ne mogu naći ništa drugo? Da li nešto znači ako kažem da je taj i takav posao moj jedini motiv da ujutro ustanem iz kreveta. I to ne zato što ga volim raditi već što mi negdje iz dubine svijesti progovara da sam potpuno sama i da MORAM da odem da da radim da bih mogla preživjeti...A s druge strane me taj i takav posao ubija u pojam. Ne bih detaljnije o poslu, nema svrhe. Svako će reći, pa svima nama je isto...Nedavno sam imala i jednu nezgodu, nisam mogla raditi, bila sam na bolovanju. I tada sam uvidjela ono što sam zapravo i znala, ali sam negdje potisnula. Da sam sama i prepuštena sama sebi. Dosta njih je zvalo da pitaju kako sam, ali malo vajde od toga kad sam sama morala da sebi spremim jelo, spremim krevet, i slične kućne čarolije. I opet će većina reći:pa svima nam je tako...Neki ljudi iz moje okoline smatraju da je čak grijeh što radim poslove koje radim jer zaslužujem po znanju i sposobnostima mnogo više. A mnogo je više onih koji smatraju da se trebam poklopiti, šutjeti i raditi te biti zahvalna i na ovome poslu obzirom na stanje u zemlji i godine koje imam. To mi je teško prihvatiti...Da li ima svrhe objašnjavati da se radi o fizičkim poslovima koje sve teže podnosim raditi jer imam problema sa kičmom, pa kad dođem popodne kući nisam bukvalno ni za što, sve me boli. A kako preživim dan na poslu, to je posebna priča...