Pozdrav.. ne znam da li je bilo sličnih pitanja i situacija, ali opet svaka je drugačija za sebe pa sam odlučila eto napisati. Da ne duljim previše i ne idem u detalje, napisati ću ono najbitnije.. već godinu dana živim s dečkom ( sve skupa smo 4 god. u vezi) . On je iz drugog grada i ja sam došla kod njega i njegovih. Sve je više manje bilo super, imala sam posao, vrlo brzo sam ga bila našla.. i onda sam vrlo brzo i dobila otkaz. Otad mi sve ide nizbrdo. Ne mogu nikako naći posao, postajem depresivna, ništa me ne zanima, ništa i nitko. Počinju mi smetati sve stvari oko mene- ne imanje privatnosti ( iako su njegovi starci stvarno super prema meni ) ali nije to to! nije to to kao kad možeš napraviti kako želiš u svojoj kući/stanu, kad možeš šetati gol/gola ako želiš! znate o čemu pričam. A drugog izlaza nema..ili ga bar ja ne vidim, jer je jako teško danas tako mlad ( 21.god. a on 22, s tim da on još studira.) imati nešto svoje i imati dovoljno novaca za to, pogotovo u ovakvo vrijeme recesije i užasa! Nedavno sam dobila mail tj. odgovor jedne firme kojoj sam godinu dana uporno slala zamolbe i napisali su mi da u 9mj. će zapošljavati i da tada dođem na razgovor. Sreći mi nije bilo kraja..neko vrijeme opet je sve bilo super.. a onda opet po starom.. imam osjećaj da ne mogu više, da ne mogu čekati taj 9mj. da konačno imam novaca, da konačno radim nešto ( čovjek kad ništa nema za radit, umire psihički ) da se konačno mogu maknut u svoje! da konačno mogu vidjeti svoje frendice koju su sve dalje od mene i u drugim gradovima, na faxovima. Toliko počinjem luditi i živčaniti, plakati, da ni sama ne znam što da radim više. Kući se ne mogu vratiti ni da hoću, jer mi je financijska situacija tamo 10 puta gora, moji se nonstop svađaju, tata mi je opet počeo piti.. i još bi više pukla da se vratim tamo! Sve sam to rekla i dečku..i gleda me stalno tužnu i jadnu, trpi moje suze, moje ispade prema njemu, ni kriv ni dužan. Pomaže mi koliko može, stvarno.. ali bojim se da on ne može puno tu učiniti :/ stalno mi govori da se strpim još ta koliko, 2mj. i da će nam biti super i s vremenom ćemo naći stan i sve će bit super, i koliko me voli..i sve. I boli me vidjet ga kako svako malo plače zbog mene i zbog moje nesretnosti.. al boli me i gledati i trpiti sebe, kako svaki dan jedan dio mene umre.. Nije mi više ni do izlazaka, ma nije mi do ničeg. Znam mnogi će reći - mlada si trgni se, nedaj se, ima i gorih stvari. Ima, znam. Uvijek ima. I ja to uvijek svima savjetujem. Ali malo je drugačije kad actually dođeš u takvu situaciju, onda shvatiš. Znam da mi nitko od vas ne može pomoći i ne pišem ovo s tim ciljem, možda više radi neke utjehe ili bar da mi se javi netko tko je u sličnoj situaciji ili je bio.. bar nešto. Hvala svima.