Bok svima! Nešto me muči i bila bih vam zahvalna da napišete svoje komentare. Ovako, imam dvije prijateljice sa kojima se družim od osnovne škole i u to vrijeme smo bile najbolje prijateljice. Na upisu u srednju školu svaka je odabrala drugi smjer a osim toga i ja sam se odselila u drugi grad, pa je svaka našla neko svoje društvo. Čule bi se jednom u tri mjeseca i tada bi si ispričale sve šta nam se dešava u životu. Vidjele bi se jednom ili možda dva puta u godini i to je trajalo do naših 20-ih. Tad se jedna frendica udala, sredila stan, fizički se proljepšala, sve u svemu krene joj u životu, druga ima karijeru, aktivna gdje god može a ja zapela u nekom ponoru i nikak da izađem. Moj problem je u tome da kad se čujemo pričaju mi kako su savršeno sretne u životu, mene samo nezaiteresirano pitaju kak sam, šta god prokomentirala ili izrazila neko svoje mišljenje shvate to kao napad na sebe. Znači ne pita me se dal su možda one nešto krivo shvatile ili da nešto obrazložim več se samo nadure na mene i odu me tračat. Zanima me samo jesam li ja kriva? Razmišljala sam , možda sam nesigurna zbog nekih njihovih postignuća u životu dok ja pokušavam i pokušavam a rezultata nema, pa sam zabrijala to sve. Opet zbog čega su tak negativno nastrojene spram mene?! Nisam razgovarala s njima zato jer nikako da se nađemo samo nas tri pa da popričamo a i imam osječaj da im to i spomenem pravile bi se blesave i rekle da mi fali koja daska u glavi.